Nije teško razlikovati dan od noći ,svako zna da se noć najavi pogotovo zimi ranim smrkavanjem, ali u istoriji ovog grada ostaće zabeleženo da je smrkavanje u Valjevu počelo davno, počelo je privatizacijom preduzeća. Privatizacija više od 11 preduzeća najavila je neko drugo vreme. Srbijanka, Diva, Jablanica …..deo su prošlosti., dok je još u Valjevu bio dan.
U danima školskog raspusta kada u jutarnjim satima na ulici nema dece jasno se vidi da nema ni mnogo prolaznika. Jutra su nekada u Valjevu izgledala drugačije. Na sve strane mogli su se videti žurni na posao , na autobuskim stajalištima tiskali su se gradjani da i po njih dodju autobusi njihovog preduzeća. Zbijale su se šale , galamilo se i pozdravljalo. Oko praznika naveliko se čestitalo , a nije bila retkost da se iako rano i nazdravi pogotovo zimi kad su jutra naročito hladna. Takva slika u Valjevu više ne postoji.
Kao da je gumicom velikog majstora obrisana pa ujutro ne znate da li je jutro ili pada veče?
U trenutku idilične slike u Valjevu je radilo blizu 15 velikih preduzeća , ozbiljnih firmi koje su upošljavale veliki broj radnika. Odluka države o privatizaciji tih preduzeća promenila je sudbinu radnika , ali i samih firmi. Valjevo je nekada imalo : Gradac, Divu, Srbijanku, Elind, Jablanicu, Uzor, Štampariju, Vapek, VIK, Valjevo put, Stefil, Mašinoservis, Krušik sa nekoliko hiljada zaposlenih…
Primera radi u preduzeću Gradac radilo je 350 radnika,celokupna Diva blizu 350, Srbijanka 950, Elind 420, Jablanica 370, Uzor 800 dok su se i ostali svrstavali u preduzeća sa preko 200 zaposlenih. Pored velikog broja zaposlenih sva preduzeča raspolagala su velikim poslovnim prostorom , proizvodnim halama i zemljištem. Neka od njih raspolagala su imovinom i van granica Valjeva.
Iako sa pompezno najavljenim „programima“ privatizacije , a pod „budnim“ okom Agencije za privatizaciju , zaposleni u ovim preduzećima u najvećoj meri su se našli na birou . Neki su medju njima uzeli socijalne programe, neki dokupili koju godinu do penzije, neki poljoprivredne kredite , neki su pak ostali , ali na kraju ipak otišli. Gotovo preko noći u Valjevu su hiljade ljudi ostale bez zaposlenja.
Iako je svima postajalo jasno šta se dešava sa prvima koji su u privatizaciju ušli, nemilosrdni proces se nije zaustavljao. Tako pokrenuta mašinerija kupovine i prodaje dozvolila je da se procenjuje ispod cene da zalog za preduzeće kao u slučaju Uzora može biti samo njiva čiju je vrednost neko debelo precenio. Sve ono u šta je država godinama ulagala pa i sami zaposleni u tim preduzećima bila je igra brojki i slova u samom sistemu bez realnog pogleda na stanje koje tako izvedena računica proizvodi. Valjevo je tada proizvodilo samo otpuštanja .Pod okriljem briga za zaposlene u klauzuli prodaje uvek se nalazio odredjeni broj radnika koji mora biti zbrinut.
U pojedinim valjevskim firmama zabeleženo je da su preko noći nestajale mašine , repromaterijal. Sve to do danas je kažu nepoznato gde je završilo. Interesantno je da su očito i nadležni organi pošli za floskulom „Ne pitaj me za prvi milion“ pa se sada samo u sećanju nekadašnjih radnika pominju kamioni koji su na volšeban način iz pogona pre dolaska novog vlasnika , a i po njegovom dolasku izvozili tone robe, poluproizvoda , repromaterijala pa i konkretne mašine. . Isti radnici svedoče da neki krediti i pozajmice nikada nisu vraćene , da su pojedinci zbrinuli sebe jer im je mesto dozvoljavalo.
Novi vlasnici su stigli i nastavili sa rasprodajom imovine namirujući svoje ulaganje odnosno investiciju. Preprodavani su objekti lokali, sve što je moglo da se dogovori i kroz zakonske šupljine proda. Posla za radnike koji su ostali zarobljeni u sistemu nije bilo. Usledila je serija štrajkova , protesta . A i u Valjevu kao i širom Srbije tada se znalo da od svega toga nema ništa kao što ništa nije ni bilo.
U to vreme u Valjevu se dogodio i jedan paradoks medju stanovništvom. Naime posmatrajući štrajkove što gladju što blokade na ulicama i slušajući podatke koje ti radnici iznose o tome da zaradu nisu primili godinu dana pa i više , gradjani su se pitali –Kako su uspeli da prežive, umesto da javnost postavlja pitanje – Kako da zaustavimo ovu propast? Masovne socijalne mobilizacije i bunta nije bilo.
Kako je sada u Valjevu nije potrebno ni posebno objašnjavati , ali iz svega navedenog jasno je da dok se u Valjevu odavno generalno smrklo , nekima je i svanulo….
S.V.