U toku procesa izrade Lokalnog akcionog plana za inkluziju osoba sa invaliditetom, kao i drugim tekućim akcijama i aktivnostima, kao ključni problem osoba sa invaliditetom, evidentiran je problem njihovog zapošljavanja. Ovaj problem povlači za sobom i čitav niz drugih posledica, koje onemogućavaju osobe sa invaliditetom da žive život dostojanstven čoveka. Da bi saznali kako izgleda njihova borba, posetili smo porodicu Aleksandra Kalabića.
Njegova priča i još mnoge druge priče koje će uslediti treba da nam omoguće da sagledamo invalidnost iz jednog mnogo šireg ugla, jer svaki građanin ovog grada ima pravo na dostojanstven život, pa tako i osobe koje se tokom života suočavaju sa nekim većim ili manjim problemima, koji ustvari i nisu samo njihovi problemi, već problemi zajednice i društva.
Ishrana, pozitivan stav, meditacija….samo su neki od faktora koji su tridesetpetogodišnjem Valjevcu Aleksandru Kalabiću pomogli da ne poklekne u skoro 15 godina dugoj borbi protiv teške bolesti multiple skleroze (MS). Veliku podršku ima i od porodice, a i sam je otac osmogodišnjeg dečaka i jednoipogodišnje devojčice. Sa nezaposlenom suprugom, sa jedinim prihodom od 26.000 dinara na ime tuđe nege i pomoći, od skoro u podstanarskom stanu u Naselju Oslobodioci Valjeva, jer je svoj stan morao da proda zbog troškova lečenja i života, živi život pun teškoća, ali i borbe i nade da će budućnost biti bolja.
Život u Srbiji i u Valjevu je težak, a život porodici sa bolesnim članom, u našoj sredini je pravi poduhvat. Država Srbija i grad Valjevo, u skladu sa mogućnostima, izdvajaju za pomoć i podršku ovim ljudima, ali to nije dovoljno i najveći problem je nedostatak posla, koji bi osobama sa invaliditetom omogućio dostojanstven život.
Aleksandar Kalabić je sada u invalidskim kolicima, ali još uvek može da se pridigne na noge, uz velike napore. Nakon više godina borbe sa MS-om, smatra da su lekovi jedan od razloga što mu se stanje pogoršalo. Lekovi u koje se neurolozi sveta kunu i za čiju nabavku mu je trebalo i do 60.000 evra godišnje, kod njega, kao i kod nekih njegovih prijatelja koji boluju od iste bolesti, ubrzali su tok bolesti i pogoršali opšte stanje organizma. Aleksandar smatra da jedino što u ovom trenutku može pomoći njemu i svima koji boluju od MS-a, ali i od drugih teških bolesti, poput raznih kancera, jeste ulje kanabisa.
Život ovog mladog čoveka se promenio iz korena nakon 2001. godine, kada je u vojsci primio vakcinu i nakon toga tri dana imao temperaturu iznad 40 stepeni. Zbog nerazumevanja starešina, nije imao prilike ni da adekvatno odleži i izleči ovu reakciju tela na vakcinu, koja je bila okidač za tešku bolest koja ga je sada prikovala u invalidska kolica, sa neizvesnim ishodom u budućnosti.
“Nikoga zbog toga ne okrivljujem, nisam tužio državu niti vojsku. Jedino što želim je da radim i da budem koristan ovom društvu. Pre tri godine sam bio angažovan šest meseci na javnim radovima za osobe sa invaliditetom. Radio sam u Dečjoj biblioteci u Valjevu i to mi je dragoceno iskustvo i divan osećaj da pripadate ovom društvu. Novac je u drugom planu u odnosu na ispunjenost dana obavezama i kontaktima sa ljudima. Ništa mi nije bilo teško, ni posao, ni neprilagođenost ulaska u zgradu osobama sa invaliditetom, zbog čega sam ulagao veliki napor da uđem i izađem iz zgrade. Biblioteku sam doživljavao kao svoju drugu kuću i mnogo mi je žao što nije postojao način da nastavim sa ovim angažmanom”, priča Aleksandar.
U Biblioteci je radio administrativne poslove na računaru, kojim odlično vlada. Na Višoj ekonomskoj školi u Valjevu je studirao, dok ga bolest i troškovi lečenja nisu primorali da prekine studije. Kako dolazi iz porodice muzičara, bavio se muzikom, svirao bez prestanka i kada nije smeo, kao posle jedne teške operacije. Ipak, nepredvidljiva bolest uticala je i na motoriku ruku i česti grčevi u šakama onemogućili su ga i da radi ono što najbolje zna i voli, da se bavi muzikom.
Ni tada Aleksandar nije posustao. U Nacionalnoj službi za zapošljavanje je bio jedan od najaktivnijih u traženju posla. Pohađao je sve moguće seminare, obuke za mlade preduzetnike i prekvalifikovao se za web dizajnera. S vremena na vreme, uglavnom prijateljima, dizajnira vizit karte, postere, pozivnice, logotipe, obrađuje fotografije…U ovom poslu vidi mogućnost da se radno angažuje. Samo se nada da će toga postati svesni i poslodavci, koje čak i zakon obavezuje da angažuju osobe sa invaliditetom i da će angažovati mlade, obrazovane i sposobne ljude koji žive u Valjevu i koje bolest ne ometa da kvalitetno obavljaju poverene poslove.
“Predrasude su, međutim, još uvek velike u našem društvu. To primećujem svuda, od ulice gde vas zagledaju kada ste u kolicima, do zaposlenih u institucijama, čija je svrha da pomognu građanima, a naročito osobama koje se bore sa nekim bolestima. Nedovoljna prilagođenost ulica i javnih zgrada osobama sa invaliditetom, nepoštovanje propisa da se ne zauzimaju parking mesta i ne zagrađuju rampe, nepostojanje programa zapošljavanja osoba sa invaliditetom, naša su realnost, koja nam uz bolesti sa kojima se borimo, dodatno otežava i komplikuje živote. Ipak, bez promene mentaliteta i odnosa prema osobama sa invaliditeto, naše društvo neće moći u Evropu, kojoj težimo”, kaže Aleksandar.
Odsek za informisanje i protokol