Grad Valjevo iniciraće Fond iz kog će se raditi fasade stambenih zgrada . Ideja je da grad izdvoji početna sredstva , a potom stanari zgrada uplaćuju sredstva na rate. Istini za volju sredstva će iz budžeta biti odvojena za iste one zgrade u kojima su stanovi kupovani po ceni od 10 maraka , a prodavani po ceni I od 50 000 maraka. Da li to znači da će iz budžeta svih gradjana ponovo biti načinjen ustupak za vlasnike stanova?
Paušalna je procena da je u privatizaciji stanova u Srbiji oštećeno preko 300 000 gradjana.
Trgovina nekretninama u Valjevu je gotovo zamrla u odnosu na period pre 2008. godine. Cene stanova u zavisnosti od lokacije I vremena gradjenja stambene jedinice kreću se od 400 do 750 evra. Stan koji u naselju Kolubara II sada košta jedva 30 000 evra u jednom trenutku koštao je 51 000 . Ipak taj stan nekada je koštao samo 10 maraka.
Procena je da je u Srbiji privatizacijom stanova oštećeno preko 300 000 gradjana koji su godinama izdvajali 4% svoje zarade u razne državne stambene fondove ,a da praktično nikada nisu zauzvrat od države dobili ništa. Verovali ili ne počev od 1992 godine u Srbiji je otkupljeno preko 700 000 stanova po privilegovanoj I netržišnoj ceni pri čemu se cena stana kretala od 7 do 70 maraka.
Naime stambeni fond solidarnosti uveden je 1. januara 1960 godine I od tog dana pa sve do polovine 2004. godine svaki zaposleni gradjanin Srbije izdvajao je 4% sopstvene zarade za pomenuti fond. Po dostupnim podacima 1. juna 2001. godine je donet Zakon o porezu na Fond zarada; pa su firme sada odbijale po 1,3% od bruto zarade, za doprinos u stambeni fond. Ukinut je 2004. godine i time je prekinuto plaćanje stambenih doprinosa, koje je trajalo puno 44 godine.Nedeljnik Vreme svojevremeno je objavio podatak da je u periodu od 1956. do 1961. godine, odvajano je od deset do četiri odsto od bruto dohotka, da bi 1981. godine taj iznos bio 2,4 odsto. Novac iz stambenih fondova odlazio je na izgradnju stambenih zgrada u kojima su zaposleni u preduzećima, na osnovu sačinjene interne rang liste dobijali stanove. Međutim, iako je uplaćivanje u stambeni fond bila zakonska obaveza svakog zaposlenog, a bodovanje na rang listi podlegalo strogim pravilima, cela stvar ni tada nije prolazila bez malverzacija: primat pri dobijanju stanova imali su članovi partije, visoki funkcioneri, direktori i organizatori poslova u preduzeću, ukratko, odabrani. Ratovi, ekonomska kriza i raspad Jugoslavije konačno su doveli do toga da su mnogi "manje odabrani" jednostavno ostali kratkih rukava.
Vrlo je moguće da je privatizacija u Srbiji praktično započeta prodajom društvenih stanova. Oni koji su prvi ulazili u otkup stanova su, po pravilu, najviše za njih platili. Svako kašnjenje u toj „trci“ značilo je za stanare i nove vlasnike veliki materijalni dobitak. Stiglo se dotle da isti stan, u istoj zgradi i vertikali, tj. istog kvaliteta, sobnosti i površine, neko je platio 10.000 DEM, a drugi simboličnih 10 DEM. Još bolje su se snašli oni koji su stanove „otkupili“ na 40 godina, simbolične rate i kamate. Ukratko, ova privatizacija stambenog fonda Srbije se obavljala po modelu koji je daleko od tržišnog. Jedino je Slovenija imala drugačiju privatizaciju stanova. Oni su otkupljivani svega 10-20% ispod realne tržišne vrednosti.
Država je praktično u sprovodjenje ideje otkupa stanova ušla meglomanski ne vodeći računa šta je posledica takvog sprovodjenja. Obezvredivši vrednost sopstvenih nekretnina u datom trenutku kupovan je socijalni mir , zadovoljena potreba vlasti , ali da li I svih zaposlenih gradjana. I laiku je odveć jasno da ova mogućnost povoljnog otkupa nije bila moguća svima bez obzira na to što su svi ulagali u stambeni fond. Tako smo praktično došli do toga da se kurs domaće valute štiti obezvredjivanjem nekretnine.
U nekoliko nazovi stabilnih godina nakon 2000 , a pre ulaska u ekonomsku krizu cena stana od 60 m2 koji je otkupljen za 10 maraka vrtoglavo je narasla na 50 000 evra. Za one koji celu situaciju posmatraju sa stanovišta plata može se napraviti računica. U trenutku kada je stan koštao 10 maraka prosečna zarada iznosila je polovinu tog novca . U trenutku kada je stan prodavan po ceni od 50 000 evra plata se kretala oko 300 evra . Tako su praktično oni koji su imali privilegiju da dobiju stan od preduzeća nakon što su dobili priliku da ga otkupe po smešno niskoj ceni još jednom dobili priliku da profitiraju.
Iako se za stambene fondove svojevremeno govorilo da su solidarni I uzajamni ti fondovi to nikada nisu bili jer je iza svega stajala Zakonska uredba I odluka države. Sada će biti osnovan bar u Valjevu Fond gde će grad dati inicijalni kapital za fasade zgrada. U tom Fondu naći će se I novac onih koji nisu bili privilegovani od strane države I koji su svoj krov nad glavom skućili teškom mukom. Njima I dalje niko neće finansirati fasadu na rate iz gradskog budžeta.
Na kraju , ako još neko čeka objašnjenje razlike izmedju prava I pravde neka se osvrne oko sebe I jasno će videti pravo je za sud, a pravda za priču u narodu. To dvoje gotovo da se I nesusreću.
S.V.