U političkom životu u Srbiji se nekako ustalilo mišljenje da uvek i za sve treba formirati komisiju koja će se time baviti. Komisije se često formiraju i kada se ne želi do kraja istražiti aktuelni problem , a istovremeno se želi u javnosti stvoriti slika o o tome da se na rešavanju problema radi.
Niko ne bi mogao ni da pretpostavi koliko raznih komisija u Srbiji u ovom trenutku postoji . U svakom gradu, opštini bar desetak pa nas to dovodi do činjenice da su hiljade ljudi u Srbiji trenutno uključene u rad neke komisije ili povremeno rade u njima. Komisije se formiraju po zahtevu javnosti, pojedinaca kao političkih činilaca , političkih partija, aktuelnih vlasti i mnogih drugih osnova.
Od komisija se očekuje transparentan rad , stručnost i samostalnost, nepristrasnost pre svega.Ali očekivanja su jedno , a realnost najčešće nešto drugo.
Podjemo li od čijenice da najpre sam zahtev za formiranje komisije nekada može biti manipulacija u smislu težnje odredjene političke grupacije da se javnosti predstavi kao poštovalac zakona i principa , jasno je da smo sistem organizovanja komisija podigli na jedan značajna nivo zloupotrebe. Praksa pokazuje da formiranje komisije može biti predizborno obećanje deo programa i nastupa u javnosti kroz propagiranje ideje razotrkivanja protivnika i pritom latentnog sufliranja javnosti o mogućim zloupotrebama istog.
Ukoliko formiranje komisije dolazi na zahtev odredjene grupe koja nije u vlasti , najčešće se dešava izlaženje u susret istom zahtevu. Zašto? Pristajanje na formiranje komisije javnosti šalje poruku "Mi ne krijemo ništa" ili " Radimo po zakonu ne bojimo se unutrašnjih istraga". Zaista su u praksi retki primeri pristajanja formiranja komisija po zahtevu, a da se želi postići potpuna transparentnost. Zašto je tako nešto moguće tvrditi?
Najpre sam način fomriranja komisija najčešće potvrdjuje političku podobnost ispred stručnosti. Traži se osoba koja je spremna da svoju stručnost stavi u službu politike. Komisije potom uglavnom bivaju protočni bojleri već poznatih informacija , a najčešće u javnosti izostaje predočavanje rada komisije . Predsednici komisija po završenom poslu najčešće ne daju izjave o radu. Na stotine komisija se formira , a da se nikada ne sastanu ili da se nikada javnosti ne saopšti šta su rezultati rada.
Sve češće političari u neformalnim razgovorima kažu : " Ako ne želiš da se nešto sazna formiraj komisiju!" Ovakve izjave samo potvrdjuju zloupotrebu , prikrivanje i manipulaciju informacijama.
Ovakav pristup i postavljanje stvari dovodi u pitanje i rad komisija koje zaista obavljaju svoj posao na način koji je i zakonski predvdijen. Ovakav pristup uliva nepoverenje u iskrene namere čak i onda kada iskrene i opravdane namere postoje .
Javnost je na kraju zbunjena pa sve češće informaciju o formiranju neke komisije iskjučivo posmatra kroz činjenicu da li je rad u njima plaćen i u kom iznosu ili je na dobrovoljnoj , volonterskoj bazi.
Analitičari tvrde da bi komisije trebalo da budu dokaz političke volje da se uvede veća kontrola vlasti, ali naslovi u medijima poput " Komisija lažirala rezultate" pokazuju da politička volja može biti diskutabilna odnosno može biti zloupotrebljena.
Očigledno da će još mnogo vremena morati da prodje da bismo bez sumnjičavosti na različitim nivoima formirali komisije , a najvažniji trenutak u tome biće pozivanje na odgovornost odnosno sprovodiva kaznena politika u slučajevima kada se uoči nepravilan rad istih. Preduslov za to je bez sumnje najpre dokazivanje i prihvatanje odgovornosti pojedinca i političkih grupa. A od toga smo udaljeni svetlosnim godinama.
S.V.