Ma koliko se nekad bunili pojedinci, mišljenje koje je presudno i koje se uvažava je mišljenje većine. A većina u Srbiji lakomo „kupuje“ sve što političke elite potpomognute medijima „prodaju“. U Srbiji “prodaje” ima I u repriznim terminima.
Verovatno se većina gradjana u Srbiji pa i u Valjevu nikada nije zapitala da li smo nekad bili izmanipulisani . I samo priznanje da jesmo, iako je preduslov da se odupre manipulaciji prepoznavanje iste , zapravo je porazan. Dakle , ne priznajemo ni po koju cenu.
Ali ako se vratimo petnaestak godina unazad do sistema velikih promena videćemo da nam je tada jasno rečeno da se Srbijom manipulisalo. Na koji način, bili su zbunjeni gradjani. Novi poredak je suptilno objasnio da je u zemlji vodjena politika „hleba i igara“ kako bi se skrenula pažnja sa gorućih pitanja u državi. Dobili smo novi stil muzike nazvan turbofolk i u manjini su ostali oni koji taj vrednosni sitem nisu prihvatili. Većina je te 2000-te slegla rmenima i konstatovala da je ovo što priča nova vlast vrlo moguće. Ali ko bi još mogao pomisliti da se iza fotomontažom nameštenog andjeoskog lica koje „bezazleno“ peva o džipu i bundi zapravo krije nekakva manipulacija. Jedino što je mnogima izdaleka bilo vidljivo bila je manipulacija kukovima zanosne pevačice.
Ako smo tada kolektivno priznali krivicu i rekli „Bili smo pasionirani konzumenti te vrste programa“, zašto se sada odričemo sličnog ili istog priznanja u situaciji koja je postala realna u Srbiji. Ili rijaliti realna?
Gotovo istovremeno kanale nacionalnih emitera zapljusnula su četiri rijaliti programa. Jedno se ne može osporiti , narodu je dato pravo da bir koje bi VIP ličnosti više voleo da gleda dok već jednom ne zapamti njihova imena i oni ne postanu tema uz kafu, ručak ili jutarnje prelistavanje štampe. Nacionalni emiteri prozrevši naviku srpskog naroda da rado gleda u komšijsko dvorište pod izgovorom da narodu trebaju relaksirajući programi od teškog vremena uspeli su da i izraz VIP (Very important person) ili Vrlo važna osoba koji u svetu nose Obama, Merkelova, Mario Vargas Ljosa, Malala Yousafzai i Indijac Kailash Satyarthi, pa ako se vratimo u Srbiju i Aleksandar Vučić , Tomislav Nikolić, redom ministri , Filip David , i redom doktori nauka počev od Milutina Milankovića na ovamo. Ako biste kome od njih i pokušali da objasnite ko je sve u Srbiji VIP , svi do jednog odrekli bi se tog zvanja jer naše televizije ni manje ni više rame uz rame sa nima svrstale cu Mace i Cice , Stanije i Zorice .Najveći broj tih VIP učesnika zapravo je Vrlo važna osoba samo svojim roditeljima i nikom drugom.
Isti mediji dakle vispreno „odmaraju “ naciju. Ali, nijednog trenutka niko ne kaže od čega se to imamo odmarati kad imamo toliko nezaposlenih i privreda u promilima beleži rast.
„Nema ništa loše u gledanju rijalitija, ako izvučete pametne pouke“, brzo su se oglasili neki psiholozi. Milomir Marić bar priznaje da nije nacionalni psihoterapeut . Iza svega stoji želja naroda da takve programe prati , a opet i želja Marića , Mitrovića i ostalih da dobro zarade.
Dok pratite rijaliti koji zaista ne može imati psihoterapeutsko dejstvo bar ne u onom pozitivnom smislu, od čega se zaklanjamo? Od činjenice da ako uvedu pretplatu ponovo istu ni u visini od 500 dinara nećemo moći da platimo? Od toga da minimalna zarada ne pokriva ni obaveze prema državi, a kamoli porodici? Umesto da tražimo rešenje nad ova dva recimo izneta primera mnogo je lakše pratiti rijaliti.
Mala deca veruju da će ako zatvori oči ono što ih plaši nestati samo od sebe ili da ako oni ne vide okolinu – ne vidi ni okolina njih . Da li smo posegnuli za istom metodom?
Ali, zašto imamo toliko rijalitija u isto vreme? Ili još bolje, zašto smo imali toliko turbofolka u jednom periodu ?
Turbofolk je nastao u vreme infalcije . Rijaliti ovih meseci doživljava ekspanziju.
Jednom smo priznali da smo bili izmanipulisani, ali očito nikakvu pouku nismo izvukli. Jer da jesmo zar bismo tako lako nasedali na resavsku školu velikih finansijera nacionalnih medija?
U Srbiji novac oduvek imaju oni koji su bliski vladajućim strukturama , činjenica je koja se ne može oboriti. Mediji su pokazali želju da opstanu i realizuju je kroz opasno približavanje vladajućim strukturama. Da li možemo da pretpostavimo da finansijsku podršku u početku ovoj vrsti programa daju bliski ili oni koji se već nalaze unutar vladajućih struktura?
Postojala inicijativa da se takvi programi ukinu, ali se brzo oglasio Goran Hadžić iz REM-a rekavši da to ipak mora Skupština Srbije nekim aktom da uredi. Dakle i on nas vraća na vladajuću većinu. Ali ta većina ćuti. Ona se seća devize „hleba i igara“, njene uspešnosti , ali i značaja reprize u pravom terminu.
Jedno ipak ne treba zaboraviti ! Daljinski upravljač je u Vašim rukama! Birajte izmedju „Sutjeske“, „Neretve“ ili „Parova“ , „Velikog brata“, „Farme“.
Repriza je i jedno i drugo!
S.V.