Nije prvi put da objekti od značaja za grad Valjevo postanu meta političkih stavova i mišljenja. Nije nepoznato u Valjevu da se od projekata i odustaje jer je došlo do promene vlasti. Izgradnja Doma za stare u Valjevu je za jedne prioritet , a za druge megalomanski projekat. Hala sportova, Šesta škola, pruga Valjevo-Loznica, put M4 za državu je megalomansko ? Ili je problem što je valjevsko?
Izgradnja Doma za stare u Valjevu je duga priča koju su započele demokrate donacijom Vlade Japana u visini od 221.186.000 dinara sa PDV-om što je tada iznosilo oo 2,5 miliona evra. U Valjevu se svojevremeno mnogo govorilo o tome da li su izvedeni prvobitni radovi zaista koštali 2,5 miliona evra i tada se moglo čuti da se prilikom kopanja temelja naišlo na kamenitu podlogu koja je kako su tada rekli u preduzeću „Ratko Mitrović“ iz Beograda stvorila dodatne troškove. Nakon zidanja objekta u kasnijim godinama, ministarstvo je namenilo još 30 miliona dinara , a izvedeni radovi na fasadi i stolariji realizovani su u visini od 25,8 miliona. I tu se stalo. Hronologija dogadjaja svedoči o nezadovoljstvu japanskog ambasadora nezavršenim objektom , obećanjima raznih sekretara medju kojima je poslednje obećanje sekretara Nenada Ivaniševića u visini od 100 miliona takodje ostalo nerealizovano.
Prilikom nedavne posete Valjevu potpredsednica stranke Rasima Ljajića SDPS Suzana Paunović izjavila je da je ovaj objekat potreban Valjevu, ali i da nije odgovornost njihovog sekretara već ministarstva Aleksandra Vulina što sredstva u Valjevo nisu došla. Zanimljivije od toga je i razmišljanje iste na ovu temu pri čemu ona kaže : „Taj objekat spada u red megalomanskih investicija koje su zatečene iz ranijeg perioda. Vlada Japana je svojevremeno obezbedila novac za izgradnju , a svi ostali troškovi traže novac iz budžeta države što je u ovom trenutku veliko opterećenje za državni budžet“.
To je stav , a činjenice pokazuju da je za završetak objekta potrebno još 154 miliona dinara. Ova sredstva su po njenom mišljenju teret za državni budžet? Mnogo više od toga država prihoduje od gradjana Valjeva, ali je problem da Valjevu vrati bar jedan deo.
Po mišljenju partije koja pre svega ističe socijalnu komponentu je i da bi problem nastao sve i da se objekat završi u činjenici da treba zaposliti radnike: lekari, negovatelji, medicinske sestre, socijalne radnike, pravnike u trenutku kad se kako kaže smanjuje broj zaposlenih. Ostaje nejasna do kraja politika Vlade u ovom slučaju , ako je zapošljavanje kvalifikovanih i potrebnih kadrova za realizaciju projekta od značaja ne samo za Valjevo već i Kolubarski okrug , zapravo još jedan problem. Valjevo ima kapacitete u nezaposlenim licima koja bi ovaj objekat mogli opsluživati. Niko u Valjevu na žalost ne zna tačan podatak koliko je mladih lekara i medicinskih sestara u poslednjim godinama napustilo grad.
Sam ministar Vulin transparentno obećao istragu oko utrošene donacije Japana , ali nakon tog obećanja apsolutno nijedna informacija na ovu temu nije stigla u Valjevo.
Nema novca , nema ispunjenih obećanja. Da li je moguće da država nema 154 miliona?Ili je možda nešto sasvim drugo u pitanju ?
Objekat Gerontološkog centra u Valjevu zapravo nije u nameni opredeljen samo za Valjevo pa je i njegov gabarit projektovan prema iskazanim potrebama u tom trenutku . Sada kada imamo sve više starih , a broj novorodjenih se iz godine u godinu smanjuje jasno je da su potrebe trenutno i veće od nekadašnjih. Dom za stare jasno nije megalomanski. Da li su četiri državna Doma za stare na teritoriji grada Beograda megalomanski projekti koji su svojevremeno realizovani? Verovatno nisu jer država tvrdi da su njihovi kapaciteti iscrpljeni. U istom Beogradu iz tog razloga ima izmedju 40 i 50 privatnih Domova za stare manjeg ili većeg kapaciteta.
Ipak izraz megalomanski u Valjevu smo čuli i za Halu sportova, Šestu školu, prugu Valjevo-Loznica. Da razumemo, sve što je Valjevu potrebno , a trebalo bi da finansira država je megalomansko?
Halu sportova svojevremeno je zaustavila promena vlasti u Valjevu, potom su je modifikovali da ne bi bila megalomanska pa i kad smo pristali da se smanjimo jer ne možemo očito imati ono što ima Niš, Novi Sad ili Beograd još uvek smo preglomazni za državni budžet.
Šesta škola se privodi kraju konačno. Imala je istu sudbinu kao i Hala sportova sa jednom manjom razlikom . Niko od državnih organa nije rekao da škola deci nije potrebna jer to bi već bio atak na obrazovni sistem države , a pre svega na ustavno pravo svakog deteta u Srbiji. Izgradnja škole trajala kao „gladna godina“.
O pruzi Valjevo – Loznica više niko i ne govori jer je jasno nova politička misao bila : “ Daj da damo našima!“, a njihovi nisu u Valjevu. Zalud spremna dokumentacija i projekti , zalud korist gradovima kad smo vazda bili njihovi i naši.
Kad se podvlačila crta na kraju prošle godine jasno se konstatovalo da od države ništa nismo dobili. Sve tražili , a dobili nismo ništa. Izmedju redova , onom ko zna da čita, jasno je da je problem u nepodudarnosti lokalne i republičke vlasti. Očito dakle da oni koji odlučuju na nivou Republike misle da zato što u Valjevu misle drugačije od njih , Valjevci ne treba ništa da dobiju. Ako zaista postoji takvo razmišljanje onda je jasan pritisak vlasti na gradjane Valjeva da se na izborima mora glasati onako kako oni misle , a ne kako misle sami gradjani. I tu se krug zatvorio. Bar onaj koji nam govori da interes gradjana nikada nije bio iznad interesa politike ma koliko u svojim govorima , naročito predizbornim, svi želeli da to naglase.
Zašto je problem da Valjevci imaju kao i drugi gradovi Halu, školu, prugu, put M4 kojim bi se povezali sa glavnim gradom? Šta nas to kao gradjane čini gradjanima drugog reda?
Jasni su odgovori na ova pitanja, a zašto ih niko ne izgovara glasno?
„Tu i tamo, tek ponekad sretnem tog dečka,
crna tašna i šofer i „mečka“,
TV dnevnik ga forsira nešto, o-da!
Bez krivice, u štampu je stigao skokom
jer kad kreneš tim poznatim tokom
tad svi ručice podižu vešto, jen – dva!
I često se pitala moja mati:
„Ko ga to gura, o da mi je znati,
i šta će to sa tobom biti, dal ćeš ikad biti i ti…“
Kao Bane, dobri sin…
Draga mama, život je jedna velika, da ne lajem, nema veze, ti znaš. To je sve lutrija, a ja ne odustajem od svog broja dok igra traje. Izgubim neku bitku, dobro, al vremena još ima u neograničenim količinama. I ja se držim, još kako se držim. I ne brini puno o tom šta ću biti, mogu se kockati, londrati, piti i mogu pasti na niske grane, al ne boj se, nikad neću biti:
Kao Bane, dobri sin…
Đorđe Balašević Nikad Kao Bane
S.V.