U vrlo kratkom vremenskom roku biće održane tri sednice Skupštine. Prva u petak 15.jula, druga 22.jula i treća 26.jula. Verovali ili ne zbog izbora i konstituisanja nove vlasti tek na ovim sednicama biće usvajani programi poslovanja javnih preduzeća i ustanova za 2016. godinu.
Izvesno da je ova godina po svemu drugačija pa i po činjenici da u svakoj izbornoj godini izgubimo gotovo celu godinu. Upravo zbog održavanja izbora tek sada na dnevni red Skupštine dolaze programi poslovanja javnih preduzeća i ustanova iako je od početka godine prošlo više od šest meseci.
Zakon o javnim preduzećima ih obavezuje da programe pripreme i predaju na usvajanje pre početka nove kalendarske godine. Iste bi Skupština trebalo da usvoji pre početka nove kalendarske godine ili bar u prvim mesecima nove kallendarske godine. Ipak u praksi nijje tako. Najpre javna preduzeća i ustanove početkom decembra ili u novembru kada bi trebalo da pripremaju programe za sledeću godinu nemaju informaciju o projekciji gradskog budžeta za narednu godinu. Praksa je da se budžet usvaja pred samu Novu godinu na dan illi dva pa već samo po sebi nije moguće i usvajjanje programa poslovanja preduzeća i ustanova u tom periodu.
S druge strane zakon je vrlo jasan i doneke logičan . Skupština u prethodnoj godini ili u prvom mesecu nove kalendarske godine treba da da ili ne da saglasnost na predloženi program kako bi on počeo sa realizacijjom illi pretrpeo odredjene izmene ukoliko su takve naznačene.
Logika postoji , ali je „maličice drukčije u praksi”.
Ovako postavljene stvari navode nas na pomisao da Skupština zapravo i nije važna jer preduzeća i ustanove u Valjevu radila su i u proteklih šest meseci. Ako već rade po svom proramu koji su napravili šest meseci zašto im je potrebna saglasnost na isti u sedmom mesecu godine? Posve je jasno da se sada čak iako se Skupština ne složi (što se opet neće dogoditi) nemoguće je vratiti realizovano unazad. Ukoliko je recimo JKP „Vidrak” uložilo sredstva u nabavku neke opreme i istu koristilo , a Skupština smatra da je bilo bolje da su kupili nešto drugo, nemoguće je da „Vidrak”(uzet kao primer), stanje vrati na staro, odnosno vrati proces unazad , raspisana i završena javna nabavka, sredstvo isporučeno, korišćeno.
Ovo je samo jedan od plastičnijih primera kako zapravo Skupština u ovakvim situacijama nije od važnosti u procesu odučivanja, a trebalo bi da bude.
Nisu kriva javna preduzeća, nije ni Skupština već očito zakonodavac koji nije vodio računa o tome da postoje situacije koje iako su logične nisu ostvarive.
Pravnici se uglavnom slažu da bi programe trebalo usvajati istovremeno kada i izveštaje te da bi tada tek mogao biti ispoštovan zakon i sistem odlučivanja.
Najveći teret sada nose NO i UO preduzeća i ustanova koji su prvi koji su se saglasili sa programom i za isti odgovaraju. A to nas ponovo vraća na situaciju koja je više životna. U javnosti NO i UO nije dat značaj kakav oni zaista imaju. U javnosti je direktor preduzeća ili ustanove prepoznat kao neko ko se pita iako nijedan direktor ne može rukovoditi preduzećem izuzev iz oblasti samog funkcionisanja u smislu njegove održivosti, bez saglasnosti , dozvola dobijenih od strane NO ili UO. Javnost najčešće i nije upoznata sa imenima ljudi koji „sede” u tim odborima iako je njihova odgovornost pred zakonom najveća. Na žalost, praksa je pokazala do sada da ni oni koji su u tim odborima, nisu svesni svoje odgovornosti.
S.V.