Dok se javnost bavi smenom direktora u JP Polet niko ne brine o bezbednosti gradjana koji dolaze na valjevske pijace. Rupe u podu i nadstrešnice koje prete , kako istovremeno paziti i na jedno i na drugo?
Investicije su oduvek bile sporno pitanje u JP Polet . Javnost još pamti slučaj kada je na sednici Veća svojevremeno direktor Poleta Zlatomir Lukić u izveštaju za datu godinu rekao da se Polet preinvestirao. Kako na Veću nije bilo rečeno o čemu se tačno radi nakon sednice valjevski novinari mogli su da saznaju da je za godinu dana zapravo provučena jedna vodovodna cev iz jedne u drugu prostoriju što se smatralo investicijom.
Dotrajale tezge , korozija i opasnost za one koji ih iznajmljuju samo su deo situacije na pijacama. Gradjani moraju hodati pažljivo jer je betonska ili asfaltna podloga uglavnom istrošena pa su vidne brojne rupe.
U svemu sporno je i ono što je iznad glava posetilaca , ali i zakupaca. Limene nadrstrešnice odavno su dotrajale pa su se investicije Poleta uglavnom ogledale u tome da se novotrkivene rupe pokrivaju nekim drugim materijalom. Pogled sa sprata na novoj pijaci ostavlja uticak kartonskog naselja , a ne tržnog centra u gradu. Slika koju je moguće videti jasno upućuje na to da ulaganja tamo nije bilo od kako je tržni centar izgradjen.
Dok se posao smanjio za jednu trećinu u Poletu se broj zaposlenih od 2000 te godine gotovo udvostručio sa 18 na 34. Zarade zaposlenih odnose 66% sredstava pa je jasno da o investicijama niko od njih ne brine. Jedan od bivših ditrektora Doma omladine Zoran Gavrilović koji je uhlebljenje kao kadar DSS-a našao u Poletu , je zapravo referent za investicije i za taj posao svakog meseca prima platu , ima i koristi sva prava zaposlenog u javnom preduzeću i sve je u redu izuzev činjenice da investicija nema. Interesantno je da niko ne postavlja pitanje za šta je, koji posao, isplaćena zarada ovom licu. Niko ne postavlja pitanje ni ko će isplatiti odštetu gradajanima u slučaju eventualne povrede ili konkretno ukoliko im nešto padne na glavu jer se to podrazumeva , platiće budžet grada.
Dok se priča prebacuje na teren politike koja je i zapošljavala gradjanima ne preostaje ništa drugo izuzev da posebno obrate pažnju na pod preko kog prelaze i istovremeno na krov koji bi mogao pasti na glavu. Kako? Ima li politika i za to rešenje?
S.V.