Gotovo da su mnogi zaboravili slučaj iznošenja sopstvenog mišljenja na sednici Skupštine od strane odbornika SPS-a Dušana Mirkovića. Neslavno se završio, ali da li treba zaboraviti šta se dogodilo?. Skupštinska govornica trebalo bi da bude demonstrativna strana slobode govora čak I u “nadziranim demokratijama” u protivnom valjevski odbornici pokazali su da su samo demonstrativna slika operacionalizacije vlasti.
Čuveni političar Nikola Pašić, svojevremeno na naivno pitanje jednog od svojih saradnika:“Zašto kod nas ne uvedete englesku demokratiju?”, spremno odgovorio da mu – zato nedostaju – Englezi!
Mnogo godina nakon Nikole Pašića I njegovog impulsivnog , ali razumljivog odgovora slobode koje podrazumeva demokratija pa I sistemi u kojima se ona ispitivački primenjuje kao deo trazicije, u Srbiji se ista rečenica može spunim pravom primeniti.
Za skupštinskom govornicom odbornik SPS-a dr Dušan Mirković izneo je stav vezan za izdavanje prostora u Domu zdravlja koji se nije dopao gradonačelniku Slobodanu Gvozdenoviću SNS koji je sa mesta na kom je sedeo na pomen povlačenja ove tačke sa dnevnog reda rekao : Nema šanse”. Isti stav očito se nije dopao ni odborničkoj grupi SPS-a jer je odbornica Mila Grujičić odmah za govornicom objasnila da je to Mirkovićev lični stav I da će SPS podržati ovaj predlog. Cela situacija dovela je do toga da se dr Mirković gotovo izvinio što je imao lično mišljenje jer očito, lično mišljenje nije dozvoljeno.
Iako je na prvi pogled ceo slučaj dobio praktično objašnjenje I težište priče pomereno na samo izdavanje prostora, čini se da niko, ama baš niko nije reagovao na činjenicu da je povredjen jedan od preduslova demokratskih društava , sloboda govora. Ta sloboda zagarantovana je svakom gradjaninu, a posebno odborniku koji je reprezent tih gradjana I koji je demokratskom voljom istih izabran. Same partije pa I sistem zaljuljale su
ovu pretpostavku najpre dozvolivši sebi da odlučuju o podobnosti odbornika bez obzira na ostvaren rezulatat na izborima. Na glasačkom mestu glasa se za partiju , a ne za čoveka koji je deo neke partije. Potom se otišlo korak dalje, u nastojanju da se pokaže jedinstvo lagano se zakoračilo u jednoumlje. Pre svake sednice odbornička grupa diskutuje o tačkama dnevnog reda , ali u skupštinskoj Sali nastupa jedinstveno.
Političke partije u Srbiji su svojevremeno tražeći način da dokažu da postoji sloboda mišljenja I demokratija u unutrašnjem uredjenju stranaka iz čega bi se izvela premisa da ako postoji demokratija u unutrašnjem uredjenju onda partija mora biti poštovalac sloboda , u celu priču uvele medije. Transparentno su na sednicama svojih Glavnih odbora mišljenja pokazali javnosti. Srbija je apludirala ovom koraku sve dok se u jednom trenutku jedan neshvaćeni član u to vreme DS-a nije oglasio I rekao da lideri partija koriste taj momenat kako bi videli da li neko zaista misli drugačije odnosno suprotno od njih. Gradjani su tada mogli da vide samo kooperativnost na delu pod velom volje većine I konsenzusa zapravo se skrivala volja lidera I njemu bliskih ljudi.
Zakon štiti odbornika I njegovo mišljenje I ukoliko nema slobode govora ili sopstvenog mišljenja onda su odbornici samo vizuelizacija vlasti , a vlast potom jasno nije u skupštinskoj Sali već su centri moći na nekom drugom mestu. Ako nema slobode mišljanja onda nam Skupština nije potrebna , onda bi sistem nekolicine koji su odraz dobijenih glasova na izborima (Privremeni organ, iako u ovom slučaju Privremi organ podrazumeva nešto drugo u Srbiji I biva uveden samo u slučajevima nemogućnosti održavanja skupštinske sednice u smilsu nemanja većine), bio sasvim zadovoljavajući.
Za demokratiju u Srbiji mnogi analitičari smatraju da je “nadzirana”, nadzirana iz nekoliko različitih aspekata, partije, centri ekonomske moći, centri političke moći, društvene norme itd sve do trenutka dok ona ne postane autocenzura kao što je to slučaj u valjevskoj Skupštini. Samosavladjivanje bi na osnovu ovog slučaja bila jedinstvena poruka onima koji u redovima svoje stranke ne misle isto.
Da li se u Skupštini desilo nešto važnije od izdavanja prostora? Verovatno jeste.
Da li je to slika koju ćemo gledati na dalje u valjevskoj skupštini? Verovatno jeste.
Da li će neko želeti da tu sliku promeni?
…….
“Onaj ko veruje u slobodu ne broji pristalice” rekao je svojevremeno Milton Fridman u svojoj knjizi Kapitalizam I sloboda.
S.V.