Nedavna tragedija u valjevskom kafiću zaokupljala je pažnju medija punih sedam dana. Svi lokalni, a možda u većoj meri nacionalni mediji bavili su se ovim slučajem, izveštavajući svakodnevno o dogadjaju. Otac ubijenog mladića najpre zakazao, a potom otkazao konferenciju za novinare. Šta je poručio medijima i javnosti?
Otac ubijenog mladića Damjana Dragojlovića, Vlatko Dragojlović najpre je za ponedelljak zakazao, a potom otkazao konferenciju za novinare.U dopisu dostavljjenom medijima Dragojlović navodi: „ Pozivajući Vas na konferenciju za novinare imao sam nameru da Vas obavestim da ni ja niti moja porodica nismo davali bilo kakve izjave i objašnjenja o tragediji koja nas je zadesila. Sve što je napisano, pozivajući se na nas, nije istina.
Takođe, i ubuduće nećemo davati nikakve izjave, sve što budemo imali i želeli da kažemo učinićemo to pred pravosudnim organima.
Moj motiv za zakazivanje konferencije za novinare bila je i potreba da uputim apel javnosti i nadležnim organima da se ovako nešto nikada ne ponovi!
Želeo sam da Vam na konferenciji za novinare kažem i kakav je moj sin Damjan Dragojlović, ali skrhan bolom ne nalazim snagu.
Molim Vas da nas razumete i da ne zloupotrebljavate naš položaj, nenadoknadiv gubitak i duboki bol.“
Psiholozi kažu da u ovakvim tragedijama kakva se dogodila u Valjevu obe strane prolaze kroz društveni pakao. Mediji su spremni da zarad tiraža satanizuju i počinioca i žrtvu, a da najčešće toga nisu ni svesni.
Koliko god će se mnogi teoretski obrušiti na medije jedna činjenica prednjači, Valjevo je želelo informaciju o dogadjaju. Valjevo nije Bronks gde se ovakvi dogadjaji svakodnevno dešavaju. Može lli se onda reći da se ne radi samo o ponudi nego i o potražnji?
Jedan ruski portal, City reporter objavio je da će u jednom danu objaviti samo pozitivne vesti. I učinili su to. Rezultat je bio poražavajući, poseta je opala za dve trećine.
Jedan zanimljiv detalj vezan za ovu priču je da je upravo ovaj portal bio prozivan kako objavljuje samo negativne vesti i oni su dan dobrih vesti ponudili kao odgovor na kritiku.
Psiholozi imaju jedno obašnjenje: postoji instinktivni evolutivni program (za preživljavanjem) zbog kojeg više obraćamo pažnju na negativne pojave, situacije i događaje jer imamo nesvesni motiv da iz njih nešto naučimo. Osim toga, neprijatna osećanja se osećaju praktično duplo intenzivnije nego što se doživljavaju prijatna osećanja.
Podjednako je uvreženo mišljenje da loše vesti mogu da budu signal da nam je potrebno da promenimo ono što radimo da bismo izbegli opasnost.
U svim teorijama i primerima koji se mogu pronaći gotovo da zaboravljamo na učesnike samih dogadjaja. U konkretnom sljučaju radi se o našim Valjevcima, komšijama, ljudima sa kojima smo na neki način povezani. Koliko napisi u novinama utiču na njih svedoče i rečenice oca ubijenog mladića u dopisu upućenom medijima. Jedan otac želeo je da govori o svom detetu koje je izgubio.
Dakle, sam dogadjaj imao je više učesnika. Počinioca, žrtvu, porodice i jednog i drugog i medji koji su na osnovu svojih napisa kreirali mišljenje javnog mnenja.
Još davno Tolstoj je rekao : „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna, nesrećna je na svoj način“.
Da li ako ovo znamo i ako smo se kao grad uputili u obim i oblik nesreće sad možemo da idemo dalje? Ako su zadovoljeni apetiti, sistem evoucije, ako su podignuti tiraži, možemo li da „spustimo loptu“? Da li je zapravo to poručila porodica ubijenog?
Možda ne bi bilo loše da za početak, ukoliko želimo nešto da promenimo, na trenutak obratimo pažnju na one čije živote oblikujemo? Na mlade ljude koji uče od nas.
Skratićemo radno vreme kafića. Dobro, a sad – Šta ćemo stvarno da uradimo?
S.V.