Dan Republike bio je praznik u bivšoj SFRJ, koji se slavio 29. novembra. Današnji dan nekada je bio neradni, a sad samo sećanje.Da li ovaj praznik pamte samo jugonostalgičari?
Dan republike poslednji put je obeležen u Srbiji 2001. godine. U želji i nameri da raskrstimo sa svime što nas vezuje za nekadašnju Jugoslaviju ukinut je i sam praznik. Logično razmišljanje tada bilo je da ako već ne postoji ni država ne treba da postoji ni praznik. Ipak ovaj praznik najduže se zadržao kod nas i možda je pored 1.maja bio posebno značajan.
Dan Republike je obeležavao godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a 29. novembar 1943., kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945.Sa raspadom SFRJ, prestalo se sa obeležavanjem Dana Republike u svim republikama nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji. Dan Republike ostao je zvanični praznik u Saveznoj Republici Jugoslaviji sve do 14. novembra 2002, kada je ukinut odlukom Veća građana Savezne skupštine SRJ.
Mnogi gradjani Srbije za svog života nisu mrdnuli van granica ove zemlje , ali su ipak promenili nekoliko zemalja. Jedna od njih svakako je SFRJ. Ove države sećamo se ponajviše uz pominjanje Tita i činjenicu da kada govorimo o tome kada se u Srbiji dobro živelo uglavnom pominjemo upravo to vreme.
Ovom prazniku Srbi su dali posebnu namenu koja je možda ponajviše podsećala na američki Dan zahvalnosti. Bio je to dan kada su porodica i prijatelji bili na okupu. U hladno novembarsko jutro gotovo u svakom dvorištu mogle su se videti pripreme za čuveni svinjokolj. Potpaljivala se vatra, nameštale oranije i s nestrpljenjem očekivao mesar čiji je dolazak ugovaran i mesec dana ranije. Svaki član porodice imao je neko svoje zaduženje, a deca su snestrpljenjem pripremala štapiće za popularni ražnjić. Obrada mesa i pravljenje čvaraka mogli su da uz vruću rakiju ili kuvano vino potraju do kasno u noć. Pričalo se , družilo , pevalo i jelo. Jedna od slika koju više ne možemo videti ni u Valjevu jesu domaćice koje preko ograde pružaju siromašnijim komšijama tanjir sa svežim mesom, da se ima za decu. Ti mali gestovi pažnje svedočili su o većoj povezanosti i empatiji medju gradjanima. Sada nemamo praznik, a empatiju pokazujemo narodnim kazanom.
Ovi dogadjaji učinili su da se nekadašnjeg praznika rado sećaju ne samo jugonostalgičari već mnogi gradjani Srbje uglavnom stariji od 35 godina.
A tog 29. novembra još uvek se sećaju svi oni koji su bili Titovi pioniri i koji su upravo za ovaj praznik polagali pionirsku zakletvu dobijali plavu kapu i crvenu maramu. Poslednja generacija pionira u Jugoslaviji položila je zakletvu 1989. godine, 29. novembra.
„Danas, kada postajem pionir,
dajem časnu pionirsku reč
da ću marljivo učiti i raditi,
poštovati roditelje i starije,
i biti veran i iskren drug,
koji drži datu reč.
Da ću voleti našu samoupravnu domovinu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju,
da ću razvijati bratstvo i jedinstvo
i ideje za koje se borio drug Tito;
da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir!”
Tako je bilo poslednji put 1989, a nakon toga usledilo je nešto drugo:
„A stara sjedi i place
kaze, Dragane
pusti vijesti malo jace
Ref.
Od istorijskog AVNOJ-a
do izbjeglickog konvoja
preko Sremske Race
U njemu tece krv radnih akcija
kad se diglo i selo i grad
bio je on bez igdje icega
ali nikad prazan k’o sad
Stari, sad se vidi, sad se vraca
s’ kim ste htjeli da budete braca
zajeb’o vas Tito i partija cijela
sloboda ocigledno nije umjela da pjeva“ Zabranjeno pušenje