Izbori koji se bliže na prvi pogled ne zaokupljaju preveliku pažnju Valjevaca. Kada su partije u pitanju dok su jedni u neprestanoj kampanji, drugi se tek sad uključuju. U trci za predsednika nadasve će doći do izražaja liderstvo koje je u Srbiji izgleda jedini opšte prihvaćen model bavljenja politikom.
Srbi ne vole vlast, ali vole lidere, opšte je poznata činjenica. Glasači u Srbiji mogu i umeju vrlo glasno da osudjuju poteze vlasti, ali sami često utiču na personalizaciju izbora, pa nam se uglavnom dešava da su programi partija u drugom, trećem ili nepostojećem planu u odnosu na osobu koja je nosilac programa.
Liderstvo smo imali prilike da potvrdimo kroz vladavinu Slobodana Miloševića, potom kratku vladavinu Zorana Djindjića, predsednikovanje Borisa Tadića i sada kroz mandat premijera Aleksandra Vučića.
Nije nerazumljiva potreba u novim demokratijama da se teži izraženoj personalizaciji, odnosno, gradjanima je neophodna osoba koja će poneti maksimum odgovornosti koja mora biti materijalizovana. Najveći broj Srba ne zna ministre u Vladi, ali zna ko je premijer. Takav oblik personalizacije vlasti kreira ne samo lidera već opšti kult vodje .
Personalizovanjem vlasti svaki birač veruje da sa sebe skida deo odgovornosti za počinjene greške ili moguće lošu vladavinu odredjene političke opcije.
Iskustva ranijih izbora pokazuju da se više nego ikad iz moći lidera partije crpi moć lokalnih partijskih funkcionera . Poslednji parlamentarni i lokalni izbori pokazali su da na samom lokalu nije bilo nametljivosti lokalnih lidera SNS-a, te i da su u svojim obraćanjima narodu uglavnom podsećali na jednog lidera, lidera partije Aleksandra Vučića.
Pozivajući se na njega i njegove stavove , opredeljenja i težnje izvršena je politička mobilizacija za izbore , a nivo političke komunikacije sveo se na mantru o premijeru Vučiću.
Ipak, da li su svi lokalni lideri u Srbiji oličenje premijera? Da li zaista poseduju njegove karakteristike ili se samo radi o manifestaciji vlasti kroz transfer moći od vrha ka dnu?
Iako su teoretičari često skloni da tvrde da su birači sposobni da uče, u Srbiji proces učenja teče značajno sporije.
“Liderstvo je jedna od najviše analiziranih, a najmanje shvaćenih pojava na zemlji“
James McGregor Burns
Predsednički izbori potpuno su drugačiji od svih ostalih izbornih oblika. Oni jesu trenutak personalizacije odredjene politike. „Lider može biti javnosti prepoznatljiv po svom osobenom, ličnom, ‘pečatu’ – načinu i stilu – na koji obavlja neku političku funkciju, odnosno sprovodi politiku svoje stranke (‘gvozdena’ Margaret Tačer, ‘energični’ Đinđić, ‘dosledni’ Koštunica)“, odnosno lider „može u svom političkom nastupu ‘preuzeti’ stereotipne programske karakteristike svoje stranke. Ili, pak, predstava o lideru može biti čista personifikacija njegove politike, onda kada pojavom, stilom života, ili retorikom, dosledno izražava političku ideju koju u datom trenutku zastupa (kao na primeru metamorfoze Vuka Draškovića od ‘nacionaliste’u ‘evropejca’)“ (Vasović 2006: 45–46).
Ne znamo ko je kandidat za predsedničke izbore vladajuće partije, ali zato znamo ko je lider vladajuće partije. Ovih dana u celoj Srbiji naprednjaci upisuju kapilarne glasove , a u pozivu da gradjani koji nisu članovi partije stave svoj potpis kao garant glasa na predstojećim izborima, bez obzira što se ne zna ko je kandidat, jasno se naglašava saglasnost lidera partije.
U izbornoj kampanji treba očekivati upravo fokus na lideru, to je bio slučaj i do sada , pa nam se dešavalo da personalizacijom politike , politički ciljevi budu potpuno potisnuti ili stavljeni u drugi plan .
Srpski lideri do sada su uglavnom gradili jedan prepoznatljiv stil iako postoji nekoliko tipova stila lidera : autoritarni, republikanski, realistički, populistički , konformistički, totalitarni.
Profesor Predrag Pavlićević u svojoj knjizi „Model za istraživanje stila političkih lidera u Srbiji na prelazu milenijuma“ o svakom stilu govori pojedinačno . O jednom stilu kaže sledeće:
„Autoritarni stil političkog liderstva označava delanje lidera čija je osnovna potreba neposredno rešavanje problema, upotreba svih sredstava radi postizanja cilja, te je osnovna karakteristika stila nasilje (uz stvaranje klime ravnodušnosti prema nasilju). Izražena je volja za moć i narcizam lidera, dok za autoritarnu ličnost karakteristična nesposobnost podno¬šenja neizvesnosti i nesklonost pažljivom odmeravanju suprotstavljenih razloga uzrokuje sklonost lidera brzom zauzimanju radikalnih ili ekstremnih stavova. Gubljenje liderovog osećaja za realnost produkuje kontraverznost i anahronost u delanju. Za lidere je politika techne – ne phronesis, počiva na specifičnim tehnikama građenja moći (manipulacije ljudima), ključnim za određenje njegovog delanja – one determinišu autoritarnost osnovnom karakteristikom. Ključne tehnike su:
a) samoreprodukcija atmosfere neizvesnosti i sistema političke imobilnosti i nesigurnosti izolovanih, uplašenih, dezorijantisanih i osiromašenih građana;
b) krajnje ličan način odlučivanja;
c) igre moći;
d) gradi se kult lidera – vođe.
Način političke komunikacije lidera karakteriše specifičan način građenja odnosa sa javnošću: javnost mu se gotovo završava sa najbližim (potčinjenim) saradnicima, veliku pažnju poklanja svim elementima svog javnog prikazivanja te mu se u komunikaciji iskazuje krajnja kontrola ponašanja, konvencionalnost i stereotipija – rigidnost u stavovima i normama ponašanja izražava liderovu zaokupljenost moći.
Preko autoritarne ideologije se produkuje strah – mehanizam političke manipulacije u funkciji sprečavanja nepoželjnog političkog delovanja, činjenja građanstva apatičnim.“
Da li vam je ovaj stil poznat?