Gotovo da nema programa preduzeća I ustanova gde nije navedeno da najveći deo novca odlazi na zarade. Postavlja se pitanje da li grad finansira preduzeća radi zaposlenih ili delatnost kojom se preduzeće bavi? Kako stvari stoje dobro smo uopšte bilo šta razvili.
Javna preduzeća i ustanove osnivaju se zarad obavljanja odredjenog posla od kog korist imaju svi gradjani grada. Osnivači mogu biti država ili lokalna samouprava. Ako pogledamo programe poslovanja za ovu godinu videćemo upravo ono što je ustvrdio i član veća Borisav Radojičić da se programi iz godine u godinu prepisuju pa i da nekog preteranog razvoja ili poboljšanja nema. Budžet grada finansira rad i preduzeća i ustanova , ali bi bilo poželjno da preduzeće razvija delatnost kojom se bavi kako bi gradjani bili zadovoljniji, delatnost unapredjena i sam grad se brže razvijao. Uz činjenicu da koja se navodi u programima da zarade čini najveći deo izdvajanja dolazimo do zaključka da najmanje zapravo i odlazi za pomenuti razvoj.
Javna preduzeća nisu osnovana da bi se u njima neko zaposlio niti prioritet svega u osnivanju treba da bude zadovoljenje potrebe zakona o radu .
Nijedno preduzeće ni u društvenom ni privatnom sektoru i ne može poslovati bez zaposlenih , ali da li ne može poslovati bez ovolikog broja zaposlenih što iziskuje najveća izvdajanja?
Ova činjenica posebno „bode” oči u slučajevima gde se konstatuju gubici, dugovi ili konstantna stagnacija u radu.
Tako smo došli do kontroverze da veliki broj zaposlenih ima sve manji učinak, a da su izdvajanja sve veća.
Ova činjenica nikog posebno ne zabrinjava jer se radi o partijskim upošljavanjima koja uvek daju negativne rezultate po obavljanje osnovne delatnosti i dovode nas u situacije da u pojedinim preduzećima imamo samo dva inženjera naspram 30 režijskih radnika,a treba ih deset ili jednog turizmologa u TO naspram troje ekonomista.
Naša javna preduzeća i ustanove praktično postoje samo da bi se u njima neko zaposlio i potom primio platu?
Na žalost u boljem položaju nije ni gradska uprava gde imamo više funkcionera, načelnika, šefova, nego ikada. Postavlja se pitanje kako je moguće da funkcionišu gradovi Evrope koji su kud i kamo veći od Valjeva , a imaju manje zaposlenih u administraciji?
I oni uspešniji, a mi pod takvom „vojskom” radnika nerazvijeni i neuspešni?
Još jedan paradoks?
U svemu ovom posebno zabrinjava činjenica da neki funkcioneri imaju razmišljanje koje kaže, pa oni su razvijeniji . Kada ćemo biti mi razvijeni, ako nastavimo ovako? U 22. veku?
Ogroman novac iz budžeta izdvajamo za zarade, a najmanje primaju oni koji zaista rade, bar tako pokazuju programi poslovanja.
I mi bismo hteli u Evropsku uniju?
Ma, hajte malo molim Vas!
S.V.