Stjepan – Stevo Filipović, revolucionar i borac protiv fašizma, obešen je na današnji dan pre 75 godina u centru Valjeva. Fotografija njegovog pogubljenja, kao simbol borbe protiv fašizma, postavljena je u prirodnoj veličini u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.
U Valjevu danas, na dan pogubljenja heroja koji je prkosio smrti i fašizmu, a u trenutku vešanja imao je samo 26 godina, neće biti zvanične manifestacije posvećene toj godišnjici. Nema takvog obeležavanja godišnjice smrti komandanta partizanskog bataljona, kasnije proglašenog narodnim herojem, već poodavno. Ali, već više od pola veka nad Valjevom, na brdu Vidrak, stoji 16 metara visoki spomenik u njegovom liku, baš onakav kakav je bio u trenutku smrti – sa podignutim rukama i stisnutim pesnicama, kao jedan od simbola grada.
Hronike su zabeležile da je bio petak, lep pijačni dan, varoš puna ljudi, što trgovaca i namernika, što građana koje su žandarmi prisilno izveli da prisustvuju vešanju, uključujući i sve đake gimnazije. Njihov profesor Milivoj Mandić beležio je šta se dešavalo, pa je tako nastalo svedočenje da je Filipović pod vešalima, s uzdignutim rukama, govorio protiv Hitlera i fašizma, klicao SSSR-u i pozivao narod u borbu protiv okupatora.
– Nemojte samo gledati. Udrite gadove. Vadite zarđale puške. Ako budete samo posmatrali, gadovi će nas jednog po jednog ubijati – govorio je Filipović, dok su ga sprovodili ka vešalima. Nije prestao ni kad su mu namakli omču na vrat.
– Drugovi i drugarice, srpski narode! Hitlerovske horde prodrle su u tvoja sela i tvoje gradove; one ispijaju krv, muče te zatvorima i koncentracionim logorima, gone te da radiš do iznemoglosti u rudnicima i fabrikama koje snabdevaju fašističke zlikovce… Pljačkaju te, streljaju te u masama, biološki te uništavaju i duhovno satiru – govorio je Filipović sa vešala, sve dok jedan nemački oficir nije prišao i nogom odgurnuo klupu, posle čega se Filipovićevo telo zanjihalo pred okupljenim svetom. Tako je plan nacista da javnim vešanjem uteraju narodu strah u kosti doživeo krah, jer je Filipovićev heroizam samo podsticao prisutne na borbu za slobodu.
– Ja sam kao dete shvatio šta je Stevo želeo od svih nas i zakleo sam se da ću poći njegovim putem – svedočio je šezdesetih godina Voja Todorović, koji je u vreme Filipovićeve smrti imao 12 godina i bio obućarski šegrt.
Da sve ostane dokumentovano, potrudila se i jedna 17-godišnja devojka. Naime, poslednji trenutak Filipovićevog života, fotoaparatom je zabeležila Slobodanka Vasić, tada šegrt u valjevskoj fotografskoj radnji Kosare Antić. To su, godinama proučavajući dokumentaciju, otkrili supružnici iz Beograda, novinarka Mirjana Koročkin i publicista i umetnički fotograf Radivoje Davidović. Slobodankina čuvena fotografija, jedna od najpoznatijih iz Drugog svetskog rata, završila je u sedištu UN u Njujorku, kao simbol otpora fašizmu. Poslužila je i kao inspiracija vajaru Vojinu Bakiću da napravi grandiozni spomenik u liku revolucionara na Vidraku.
– Ne ulazeći u kompleksnu istorijsku priču o građanskom ratu, na osnovu dokumentacije koju sam proučavao, ipak mogu nedvosmisleno da tvrdim da je Filipović, koji je pre rata dva puta boravio u Valjevu kao radnik, bio herojska figura. Kako svojim ponašanjem na mestu ratnog komandanta, tako svojim držanjem nakon što su ga Nemci uhapsili i, konačno, u poslednjim trenucima života – kaže publicista Milorad Radojčić.
Rat odneo tri brata, spomenik u rodnom Opuzenu srušen
Cela porodica Stjepana Filipovića završila je tragično. Kako je svedočila njegova sestra Jelica, brat Šimun streljan je u Kragujevcu 1941, dok je drugi brat Nikola poginuo kao partizan na Zelengori 1943. Stjepanu Filipoviću bio je podignut i spomenik u rodnom Opuzenu, sličan onom u Valjevu. Srušen je 1991. godine i do danas nije obnovljen.
Škola i ulica
Ceo spomen-park svojevremeno je bio omiljeno izletište Valjevaca, a potom dugi niz godina se na njega nije obraćala pažnja, da bi lokalna vlast u prethodnom mandatu opet počela da ga uređuje. Po Stevi Filipoviću u Valjevu ime nosi jedna ulica na gradskoj periferiji, osnovna škola u selu Divci, a tako se zvala i nekada čuvena, a danas nepostojeća fabrika nameštaja.
P.Vujanac