Dom vojske izvesno pod postojećim uslovima nikada neće biti prodat. Grad nema novca za njegovo sredjivanje I ova zgrada sada je ponovo izložena propadanju. Oni koji su ograničili prodaju I dali uslove više ne sede u skupštinskim klupama I ne haju mnogo za ovo zdanje.
Još 2010. Godine Grda je otkupio objekat Doma vojske od ministartsva odbrane za 51 333 294 dinara. U trenutku preuzimanja objekta, već je bio u lošem stanju. U cilju sprečavanja njegovog daljeg propadanja pristupio realizaciji rekonstrukcije krovne konstrukcije , fasade i stolarije za šta je izdvojena suma od blizu 32 miliona dinara. Za komletnu dalju rekonstrukciju I radove neophodno je od u ovom slučaju do 1,5 miliona evra. Ovaj novac grad kažu nema.
To je I bio razlog da se grad odluči na prodaju objekta. Odlukom Skupštine grada dati su uslovi o tome šta može budući kupac da radi u pomenutom objektu. Ta odluka je naglašena I u oglasu o prodaji objekta funkcija objekta Doma Vojske da mora biti kulturno zabavnog sadržaja, obrazovnog ili hotelijerskog, što znaci da je važno da se ispoštuje funkcija objekta. Novi vlasnik je u obavezi da objekat privede nameni u roku od dve godine. Objekat Doma Vojske je pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture i ubuduće će se tako i tretirati.
Namera grada da proda objekat Doma vojske odjeknula je u odredjenim krugovima vrlo “zabrinutim” za budućnost ove zgrade, pa je u gradu vodjena gotovo kampanja koja je ukazivala na to da tu mora biti ili obrazovanje I kultura. Iako su stariji Valjevci tvdili da u tom Domu nikada obrazovanje nije bio povod njihovog dolaska , a ni kultura već neke druge svečanosti I povodi počev od bašte Doma, oni su bili u manjini pa je Skupština donela odluku o tome čime se budući vlasnik u tom prostoru može baviti. Uzalud su tada gradski oci za govornicom tvrdili da niko neće kupiti zgradu I dati 905 000 evra da bi u njoj održavao izložbe te da za preduzetnika kultura nije najunosniji posao, odredjeni krugovi smatrali su da je upravo to rešenje. Kompromis je postignut.
Druga mogućnost bila je da u tom objektu bude otvorena biblioteka, ali bi za ulaganje gradu opet bio potreban novac za koji je rečeno da ga nema. Razgovori sa pojedinim organizajama I udruženjima brzo su završavani jer niko nije mogao niti hteo da se upusti u avanturu kasnijeg tereta održavanja zgrade. Tada je bilo jasno da mnogi žele da se usele , ali o trošku nekog drugog, recimo gradjana Valjeva.
Bilo kako bilo, odluke su donete, objekat je ponudjen na prodaju I niko se nikada nije javio. Oni koji su u početku bili zainteresovani upravo su stavili primedbu na uslove prodaje.
I sada imamo situaciju da taj objekat opet propada jer se na njemu ništa više ne radi, ali kažu bar ne kisne unutra. Oni koji su doneli odluku o ograničenjima nisu potražili preduzetnika koji bi otvorio neki kulturni sadržaj u tom prostoru, oni više nisu ni u skupštinskoj Sali, nisu više ni zainteresovani za ovu temu. Ali objekat je I dalje tu.
“I šta će biti s kućom?”
S.V.