Abrašević sinoć imao premijeru predstave „Maratonci trče počasni krug“. Predstava je odigrana u okviru Tešnjarskih večeri i podsetila na pitanje šta je sa najavom grradskog pozorišta.
Iako na visokim temperaturama leti nije prijatno boraviti u sali Centra za kulturu jer nema klima uredjaja, sala je za premijeru predstave „Maratonci trče počasni krug “ bila ispunjena do poslednjeg mesta.Ulaz na ovu predstavu bio je besplatan i praktično poklon gradu za Tešnjarske, a glumačka ekipa potpuno valjevska.
Reditelj je Miroslav Trifunović, kostimograf Branka Šišinački Obradović, a scenografiju dizajnirao Dušan Arsenić. Igraju : Ljubivoje Bube Marković, Branko Antonić, Dragoslav Parezanović, Božidar Milić, Maja Djurić, Petar Ninić, Goranka Kalember Lučić, Miroslav Mandić i Dragan Čolić.
Ova predstava praktično jeste valjevski proizvod i vraća nas na početak priče vezane za pozorište u Valjevu.
U ovoj godini za realizacijuu projekta pozorišta grad je opredelio 3 miliona dinara u gradskom budžetu za šta se moglo čuti da teško da je dovoljno samo za administrativne poslove osnivanja jednog pozorišta, a kamoli njegovog kadrovskog i materijalnog opremanja. Generalnni stv na okruglom stolu koji je održan povodom priče o pozorištu bio je da Vasljevu treba pozorište , ali kakvo? Nova pitanja odnosila su se na dileme da li je to projektno pozorište, stalno pozorište i na kraju šta od toga mi možemo da isfinansiramo.
Činjenice i podaci iz Centra za kulturu govore da Valjevci posećuju pozortište mnogo više ukoliko u predstavi igraju velika glumačka imena u odnosu na predstave sa manje poznatim glumacima. Da Valjevo može imati u stalnom glumačkom ansamblu poznata imena odmah je odbačeno jer za to nemamo novca. Pozorište traži i mnoogo više od glumaca , kompletnu ljudsku i materijalnu podršku za svaku predstavu pa se tada moglo čuti da pozorište mora imati bar 15 stalno zapsolenih ljudi. Ni za ovakav način rada nemamo novca.
Jedna od informacija potom glasila je da postojeći Centar za kulturu može biti preimenovan u Pozorište „Milovan Glišić“ pokazala se kao pravno teško ostvarivo, ali možda donekle moguće rešenje.
Ipak nepoznato je koliko se daleko stiglo u tome i da li su poslovi prevodjenja počeli pa i da li je ministarstvo jasno potvrdilo da je to moguće?
Ipak preimenovani Centar za kulturu zahtevao bi nova zapošljavanja jer postojeći kadrovi ne zadovoljavaju potrebe pozorišta. Zapošljavanje trenutno nije dozvoljeno.
Stiče se utisak da formiranje pozorišta jeste preveliki „zalogaj“ za Valjevo.
Sinošnja premijera praktično pokazuje da ideja projektno finansiranog pozorišta zapravo jeste nama najbliža mogućnost po kojoj bi grad opredeljivao novac za samu realizaciju predstave potpuno tematski sa unapred predloženim projektom.
Od okruglog stola do danas prošlo je dosta vremena i grad nije za sada napravio ozbiljniji iskorak u pravcu formiranja pozorišta.
Ako ćemo iskreno, o stalnom pozorištu govori se već godinama unazad i još iskrenije ta ideja nikada nije realizovana uglavnom zbog nedostatka novca ne samo za osnivanje već za kasnije funkcinisanje. Ali priča o pozorištu ne iziskuje sredstva i o tome možemo uvek iznova govoriti. Pa, ko zna možda jednog dana…