Rešavanje problema vršnajčkog nasilja ne može biti samo problem škola i njihov zadatak. Više sagovornika Vamedie u toku realizacije projekta , predstavnika različitih institucija u gradu iznelo je stav da se problem najpre može rešiti edukacijom i neophodnom sradnjom i uključenošću svih. Iako postoji saglasnost oko načina rešavanja ne postoji inicijativa za pokretanje potpisivanja protokola kojim bi sve institucije bile umrežene i kako bi se najpre reagovalo najbrže moguće , a potom zajednički problem i rešavao.
Sada kada u Srbiji pomenete vršnjačko nasilje svi se sete i asociraju na slučaj Alekse iz Niša , dečaka koji je izgubio život nemoćan da se izbori sa nasiljem koje je doživljavao dok su institucije koje su trebale da odigraju odlučujuću ulogu u zaštiti pre svega , a potom i rešavanju problema nasilja u potpunosti zatajile.
Aleksin zakon trebao bi da podstakne aktivnije delovanje, ali je veliko pitanje da li bi i takav zakon imao efekta ukoliko ne postoji razumevanje problema. Sagovornici Vamedie navode da bez roditelja ili staratelja problem nasilja teško može biti rešen , ali i da roditelji često braneći nasilnika samo pogoršavaju situaciju. Nadležni i upućeni tvrde da ponašanje roditelja u društvu u kakvom živimo nije nerazumljivo. Dodatno otežavajuća okolnost jesu opšte prihvaćene norme i pravila ponašanja unutar porodica gde se disciplinovanje dece vrši na najrazličitije načine počev od primene fizičke sile.
Istraživanje Unicefa u Srbiji ukazalo je na to da 67 odsto dece trpi neki oblik nasilnog disciplinovanja. Iako samo 7,2 odsto roditelja izričito smatra da je fizičko kažnjavanje neophodno u vaspitavanju dece, više od jedne trećine roditelja ga upražnjava.
Model ponašanja i preihvatanja nasilja kao potpuno normalne i efikasne metode usvajaju deca. Taj model oni primenjuju na svojim vršnjacima jer jednostavno rečeno nisu drugačije naučeni.
Upravo taj deo u kom je društvo generacijama prihvatalo različite oblike nasilja kao jedino preporučljivo i moguće rešenje doveo je i do toga da se o nasilju u Srbiji dugo nije uopšte govorilo. Bili biste iznenadjeni kada biste u nekom od recimo valjevskih sela počeli priču o tome ko je glava kuće, odnosno domaćin. Odgovori su uglavnom isti i svedoče o tome da je muškarac taj koji odlučuje o svemu, a za primenu odluka neretko koristi silu. U gradu svakako situacija nije mnogo drugačija, ali se o tome malo više govori. „Batina je iz raja izašla“, je deviza koja se još uvek može čuti i koja se ne dovodi u pitanje na žalost.
Kreirajući takve norme i standarde jasno je da smo kao društvo duboko prožeti nasiljem na različitim nivoima. Vršnjaško nasilje samo je jedan segment i mnogi na njega reaguju alarmantnije jer se radi o deci. Neophodno je stoga menjati mnogo toga što mislimo da jesmo mi sami , prihvatiti i priznati greške koje nas dovode u situaciju koju imamo i potom deci koja u svakom pogledu od nas zavise pokazati nenasilne oblike rešavanja problema.
Svi sagovornici se slažu da je ovaj proces dug i težak , ali i da je moguć.
Jedan od predloga Vamedie u aplikaciji na konkurs u okviru koga smo i govorili o nasilju medju decom bio je upravo potpisivanje protokola o saradnji svih nadležnih institucija. Dok čekamo da predlog bude i politički prihvaćen što je uslov za donošenje bilo kakve odluke u samom gradu mogli bismo početi sa rešavanjem problema na nivou svojih kuća i porodica. Odbacujući ideju o nasilju već smo napravili korak ka nenasilnom društvu i sigurno srećnije okruženje za našu decu.
U toku realizacije projekta većina sagovornika u školama je istakla da se neprestano održavaju radionice , predavanja za decu . predvidjena su i predavanja, seminari za nastavno osoblje , ali je jedan od problema prisustvovanja seminarima nedostatak finansijskih sredstava. Niko decidno nije odgovorio na pitanje da li je nastavni kadar u dovoljnoj meri edukovan da nasilje prepozna već u njegovom nastanku. Ova činjenica je više nego poražavajuća iz razloga što pored razmišljanja da nam je potrebna edukacija izostaje razmišljanje o odgovornosti. Taj teret odgovornosti se u velikoj meri prebacuje sa institucije na instituciju pa na kraju na opšte prihvaćene modele ponašanja u društvu. Narodski rečeno, na kraju niko nije kriv.
Iako u svemu postoji doza kolektivne odgovornosti postoje oni koji svojim zvanjem i mestom koje zauzimaju u društvu mogu biti važni akteri u rešavanju ovog problema. Sama činjenica da ta lica bilo da se radi o direktorima škola, nastavnicima, socijalnim radnicima , policajcima nose veći deo odgovornosti svedoči o tome da najpre ovim licima treba dozvoliti veći opseg delovanja, podržati predloge i inovativnost u rešavanju problema vršnjačkog nasilja. To opet može Grad ukoliko se zaista želi srećnije i bezbrižđno detinjstvo za svu valjevsku decu.
Možda za početak treba samo da poželimo da u nečemu budemo prvi.
Za prijavu nasilja dosupan je i SOS telefon u okviru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Namenjen je deci, roditeljima i nastavnicima koji žele da prijave nasilje 0800 200 201. Aktivan je i SOS telefon za decu i mlade: 0800 123 456.
S.V.
Projekat „Detinjstvo bez nasilja“ je realizvan u saradnji sa Gradom Valjevom