U Valjevu se u poslednje vreme sve svelo na kafiće za mlade i dnevnu varijantu restorana. Pravih kafana sa muzikom više izgleda da nema.
Nekada je Valjevo živelo jedan drugačiji život, kažu mnogi. S radošću se prisećaju Grand bašte, Narcisa i mnogih drugih valjevskih kafana u kojima su provodili večeri za kafanskim stolom. Sada se tamo gde su bile kafane nalaze kineske prodavnice i butici, a neke su izbrisane bagerom i na njihovom mestu izgradjene stambene zgrade. A u tim kafanama nekada sedelo se i razgovaralo, dogovarala budućnost svakog posla pa i Valjeva. U njima su se radjale, proslavile i ožalile brojne ljubavi . Jednom rečju sve ono što je činilo život tamo je ostajalo zapisano.
Godinama kasnije u Valjevu su živele neke druge kafane pa se mnogi sećaju i njih iz devedestih godina baš onda kada je razglas postao sve popularniji i iz kafane se izlazilo gotovo nagluvo. Ali i u tim kafanama sedeli su Valjevci rešeni da se u njima odmore i predahnu od svih problema tih godina inflacije i muke po više osnova.
Sada na ulici uveče teško možete sresti starije od 40 godina. Oni obično kolima razvoze i dovoze decu iz raznih privatnih škola i treninga i tu se gotovo sve za njih završava. Problem nastaje kada dodju gosti , neki sa strane i kada je red , onako kako to Valjevci još pamte, da se izadje u neku od kafana na muziku. Moguće je oko Nove godine , drugim danima to je nerešiv problem.
Kafići u Tešnjaru prepuni, ali onih do 20 godina i koju preko. Noćni klubovi bez stolica i hrane, ali sa muzikom, rezervisani opet za one do 30 godina. Gde su oni preko 40?
Nema ih. Bar ne u kafanama, a istini za volju ni kafane nisu više ono što su bile. Aktuelne kafedžije kažu da je teško isfinansirati sve kad su gosti retki. Ne isplati se. Povremeno neki od njih sebi dozvole takav luksuz , ali je potom gostima teško da saznaju kad i gde će biti muzika i gde bi se društvo moglo i okupiti. Opet oni stariji kažu da se nekada tačno znalo gde se ko i kada može naći, pa da je i u vreme kada su stabilni telefoni bili luksuz svako mogao svakog naći na osnovu mesta za izlazak, odnosno kafane.
Godine krize i nezadovoljstva ostavile su svoje tragove. Ostali su još dečiji rodjendani i slave kada se društvo može naći za stolom. Generacije i generacije prolaze ovim Valjevom , a da im je život borba za golu egzistenciju. U takvoj borbi nema mesta za kafanu, a muzika svakog čeka na Youtube. Najčešća slika , ukoliko bi zavirili u stanove i kuće tih od 40 i više jesu udobno zavaljeni u fotelji na rate, sa daljinskim od android i smart televizora sve češće se utišava i android telefon poslednje generacije i mirno čeka vreme za odlazak na spavanje sa hiljadu puta ponovljenom računicom da li ovaj mesec plaćam vodu, a sledeći smeće ili obrnuto.
Neki tvrde da ni muzika više nije što je bila, pa i da kad prodju pored restorana gde se nešto slavi i čuju Tomu Zdravkovića sebi postave prosto pitanje: „Od kad ovo nisam čuo?“
Od krštenja do punoletstva, od diplome do svadbe ipak ostaje neko vreme. A to vreme ne čeka nikog . Ono prolazi kao i kafane u kojima više nema kafanskih gostiju, ali ni kafanskih priča.
I tako prodje život, dan po dan…
S.V.