Na valjevskom Novom groblju danas je sahranjen novinar, urednik i dokumentarista Slobodan Raković. Od Rakovića su se oprostili porodica, rodbina, mnogobrojni prijatelji, kolege i poštovaoci. Porodica Vamedie je ostala bez važnog člana.
Sala Skupštine grada u kojoj je održana komemoracija povodom smrti valjevskog novinara Slobodana Rakovića, bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a prvi se od njega oprostio Petar Jeremić predsednik Udruženja novinara Srbije koji je na prvom mestu prisutne podsetio na činjenicu da je Raković pored profesionalnih uspeha bio i ostao Valjevac na prvom mestu. Čovek koji je svoj grad uvek stavljao ispred svega. „Veliki profesionalac, dobitnik brojnih nagrada i priznanja koji nikada nije odstupao od profesionalnih normi i pravila. Uvek u odbrani novinarske profesije, zaljubljenik u Valjevo“, rekao je izmedju ostalog Petar Jeremić. U ime valjevskih novinara poslednje reči Rakoviću je uputio Milan Milinović evocirajući uspomene na desetogodišnji Rakovićev rad na Vujić televiziji. „Njegovga emisija „Otvoreno“, bila je baš onakva kakav je on bio. Otvoren, neposredan. Imao je običaj da u emisiji isprati svakog Valjevca i u preko 500 priloga i emisija ostvario je gotovo isto toliko gostovanja. Kada bi izvestio o nečijoj smrti imao je običaj da na kraju kaže:“To je život“, e pa Rako da te citiram sada , to je život“, rekao je Milinović.
Na valjevskom groblju govor je svom „DR“ kako ga je zvao održao i Dušan Mihailović dugogodišnji Rakovićev prijatelj, ali i protojerej Stojadin Pavlović, Rakovićev paroh.
“ “Matori ima još ljudi;
“Ima, al se osipamo. “
Valjevo je ostalo bez još jednog slobodno mogu reći velikana.
Šta o Raki pričati, a da Valjevci to ne znaju. A posebno Vi koji ste ovde. Ostaje mi samo da mu se zahvalim što je učinio I bitno doprineo da se Valjevo razlikuje od drugih gradova. Al, nisam siguran da mi tu različitost negujemo. Znamo da Raka nije samo bio novinar. On je bio dobri duh Valjeva koji je sprečavao i sprečio mnoge gluposti koje su mogle da se dese u ovom gradu, ali nisu zahvaljujući njemu. Mnogi znaju o čemu pričam. I u politici i privredi i kulturi i sportu …svugde je utkao svoj trag. Delovao je mnogo više iz senke nego iz prvog plana. Takva mu narav bila. Tako se ponašao i u svom poslu. I van njega. Ja sam ga upoznao davne 1994.godine. Moj prvi posao i moj prvi šef. I čovek koji je odredio moj dalji život… Upoznao sam ga tada i nikada nisam prestao da ga poznajem. Od učitelja prerastao je u prijatelja Čovek za specijalne situacije i rešavanje ozbiljnih problema. I za mene bio i ostao obrazac kako raditi upravljati biti beskompromisan ali i priznati grešku saradivati, nagradjivati. Lobirao je, vukao, gradio, san mu je bio da Valjevo bude medijski centar Zapadne Srbije. Bio je blizu toga. Nažalost posle njega su došli neki koji nisu mogli ni da okreče ono što je uradio. Radili smo i posle te naše RTS epizode zajedno.
Voleo je pravdu, mrzeo neznalice, ali se u svemu vodio maksimom “Kad jednom ocrniš čoveka nema više tog sapuna koji ga može oprati”. Bio je potpuno svestan snage izgovorene i napisane reči i zato je vodio računa o rečima koje koristi dok govori i piše. Svi su to znali I njegova reč se poštovala. Mnogi su se plašili njegovih foldera.
Otišao je dalje od bilo kog valjevskog novinara, bavio se dokumentaristikom, izdavaštvom, televizijom, novinama, privredom, društvenim kretanjima, pojavama, ljudima. U jednoj reči, bavio se životom.
Borio se za Valjevo, I bavio se Valjevom. Sa ponosom mogu da kažem da je Raka jedan od dvojice mojih životnih učitelja. I slobodno mogu da tvrdim – nema vise takvih ljudi ni novinara.
RAKO, BLAGO ONOM KO DOVIJEKA ŽIVI IMAO SE RAŠTA I RODITI. A TVOJE IME ĆE DA ŽIVI NA ŠPICAMA, NA KORICAMA KNJIGA U IMPRESUMIMA. U VALJEVU U SRBIJI. VEČNA TI SLAVA.”, reči su kojima se od Rakovića oprostio dugogodišnji prijatelj, svojevremeno kolega, sadašnji zamenik gradonačelnika Dragan Jeremić.
Vamedia je u Slobodanu Rakoviću imala iskrenu podršku i saradništvo. Rakine čuvene datoteke dozvoljavao je da nemilice koristim. Ponosna sam na brojne duge prijateljske razgovore, na motivaciju koju mi je pružao. Ponosna sam na svaki jutarnji poziv i njegovo čuveno pitanje:“Šta se to dešava?“ Još ponosnija na rečenice: „Ako to znaš, proveri i objavi!“ i „Ovo ti je odlično, ali može i bolje“
Zahvalna sam na svim trešnjama, jagodama, filter kafi i viskiju uz koje sam naučila da ima ljudi i „ljudi“. Posebno zahvalna na pozivu i učešću u tri njegova dokumentarna filma, kojima sam pozajmila glas i poznavanje montaže…. Naš je Matori je bio čudo…a čuda ko čuda, samo jednom se dese i nikad više ne ponove.
Slavica Vujanac