Dugih 20 godina niko u Valjevu nije progovorio o čuvenom valjevskom šumaru koji je iz Valjeva proteran pod izgovorom njegove veroispovesti, a zapravo proteran je jer nije dozvolio bespravnu seču i kradju šume. Nezir Omerović sada je gradjanin Kanade ima porodicu i porodični posao.
Još pre početka rata u SFRJ Nezir Omerović se iz Srebrenice preselio na Taor i iz malene šumarske kućice započeo svoj rad šumara savesno i odgovorno. Podaci pokazuju da je pre bnjegovog dolaska iz šume nestajalo i po 1500 kubika drveta. Ne želeći da žmuri na jedno oko Nezir je krenuo da čuva šumu i štiti od lopova. Meštanima koji su bespravnmo sekli šumu, medjutim, nije se dopala ova ideja.
Počeo je progon Nezmira Osmanovića , stizale su pretnje, maltertiranja učestala . Verovali ili ne meštani su tada tvrdili „da im organizam ne snosi muslimana“. Starija ćerka bila je bojkotovana, a Nezir je popio tužbu za klevetu, a onda je usledila i peticija meštana u kojoj je doslovce pisalo „da se Nezir kao musliman, a u opštem interesu, ima premestiti u šume gde neće imati šanse da nas ugrožava i iritira“.
Iako je trepeo sve što sam kako kaže „nikom ne bi poželeo“ nije odustajao od svog posla i čuvanja šume.
„Stvar“ je dobila na „težini“ kada je video kasetu sa zborovanja seljaka odgledao Milorad Ilić, tadašnji predsednik SO Valjevo, koji je i sada na funkciji predsednika Skupštine, i zaključio „da su ljudi ozbiljni, da je Srebrenica blizu, a da je Nezir ipak musliman“.
Ilićeva konstatacija dovela je do toga da je Nezir morao da napusti i šumarsku kućicu i Taor i odseli se sa porodicom u Kanadu. Jedini čovek koji ga je u to vreme štitio ili bar pokušao da ga zaštiti bio je Dragić Tomić, tada šef Šumske uprave Valjevo. Iako je Tomić uputio stotine dopisa i dokaza da je Nezmir suzbio kradju i zaštitio državnu imovinu nije uspeo. Nezmir je bio samo šumar , a iantersi su bili mnogo veći.
Dve decenije od proterivanja, iz Kanade šalje pismo svom prijatelju Tomiću.
„Jeste to jedna užasna istina koje se nerado sećam, sem dobrih ljudi koji su bili tada uz mene. Sada sam u Edmontonu, glavnom gradu države Alberta. U šumarstvu više ne radim ali 2005. godine sam otvorio sopstevnu firmu zaštite drveta u građevinarstvu, zapošljavam 17 radnika iz osam država sveta. Supruga Razija radi u trgovini, starija ćerka Nermisa je šef banke i dosta svojim poslom putuje po svetu, mlađa Elvisa u srednjoj školi predaje engleski i matematiku i trenira odbojkašice, dok sin Elvis, koji je druga godina studija biznisa, igra fudbal. Porodica smo na okupu, eto živi se, sve prođe a istina ostane“, napisao je Nezir nedavno u pismu svom, prijatelju Tomiću.
Istina koja je poučna i koja i u ovom slučaju, slaže se Dragić Tomić, više govori o nama nego o proteranom šumaru.
Ako li bi na Taoru upitali za njega svi bi rekli da ga se sećaju , ali bi nerado govorili o svemu što je Nezir preživeo ne želeći da priznaju kakva je nepravda naneta ovom čoveku.
“ Čini mi se da se i posle 20 godina malo šta promenilo u našim glavama. I dalje nam je veoma važno ko je Srbin, ko Hrvat, a ko Musliman, a ne ko je pošten, vredan i sposoban, a uz to pojačali smo značaj pripadnosti partijama kao posebnu „vrednost“. Nadao sam se da će se akteri cele priče koji su tada a i sada na vlasti, bar izviniti Nezirovoj deci, ali sam se prevario. Ostali smo skoro isti i nije ni čudo što nam je ovako kako jeste“, rekao je Tomić medijima kao komentar na pristiglo pismo iz Kanade.
S.V.