Kako su nestali Gajovići?

Valjevska planinska sela odavno se gase. Sve je manje tragova da su negde postojale kuće, da se u njima odvijao život. Nestale su porodice, zaseoci pa I prezimena. Jednu takvu priču krije selo Gornje Leskovice.

Ako biste vozom sišli na stanicu Lastra, spustili se do reke Zabave , a pogled podigli gotovo ka nebu jedino što će vas okružiti I što možete videti jesu planina I šuma. Nekada je ta šuma bila prošarana crvenim krovovima I malim dvorištima, okućnicom, otetom od te iste šume. Teško je poverovati da je u selu Gornje Leskovice 1900 godine živelo čak 1840 stanovnika. Prema popisu iz 2011. bilo je 391 stanovnika.U naselju ima 155 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,99.
To su novi I poražavajući podaci.
Dok neki zaseoci I dalje žive ne onako kao nekad , ali I dalje postoje neki su poptuno nestali. Takav je slučaj sa zaseokom Gajevići na delu Leskovica ispod Liporavni , a iznad Zabave. Mokra ravan poznatiji je naziv za pomenuti deo planine. Do ovog zaseoka sada dolaze samo lovci jer pravog puta gotovo I da nema. Iz Zabave je moguće doći ostacima ili tragovima puta samo do prvih ruševina kuća, dok je na dalje gotovo nemoguće proći. Nekadašnja prečica koju su popularno zvali “uz Krš” postoji samo u vreme bez vegetacije biljaka I njome bi mogao proći samo onaj ko je nekada više puta prolazio. Priroda je učinila svoje.
Po svedočenjima nekih starijih meštana u samom zaseoku nekada je bilo I 15 kuća, a mnogi pamte da je zaselak imao čak 22 devojke za udaju. Tu su kažu bili voćnjaci, livade na kojima se gajila sitna stoka I izvor. Izvor I danas još postoji , a kako bi ga neki putnik namernik uočio lovci su ga na svoj način obeležili.

Predanja govore da je najveće raseljavanje iz ovog zaseoka bilo pre Drugog svetskog rata kada je veliko nevreme formiralo reku koja se spustila niz planinu I sobom odnela kuće od drveta I blata dok su njihovi kameni temelji I danas sakriveni ispod niskog rastinja. Od 15 domaćinstava ostalo je svega pet. Ni njihova sudbina nije bila bolja. Mladi su se odselili s obzirom da u zaselak nikada nije došao put niti struja, a jedino čime se sigurno verovalo jeste pomenuti izvor.
Gomile materijala nekadašnjih kuća koje je vreme urušilo polako tonu u zemlju, a priroda čini svoje vešto ih sakrivajući od oka posmatrača. U nekadašnjim dvorištima kojima su trčala deca sada je prorasla šuma, visoka I velika stabla koja na mestima otežavaju prolazak.

Zakopate li ispod tih ruševina još ćete naći naćve, drvene čanke, karlice, brda za tkanje, grebena za češljanje vune. I biće vam teško I da zamislite da su nekad nečije ruke na tom mestu mesile hleb, istkale ćilime I ponjave.
Nije lako ni zamisliti, da je tu nekad rastao jorgovan, jabuka I kruška, a kamoli da je neko proživeo život, odsanjao snove I sa tog mesta u svet razaslao decu. U Gornjim Leskovicama više ne živi niko ko se preziva Gajović, a neki tvrde da ih ima svuda po svetu I širom Srbije. Neki su I u Valjevu.. Ali u ovaj zaselak niko više ne dolazi.
Za koju godinu šuma će ga potpuno preuzeti I sećanje na te ljude, polako će izbledeti . I ova priča ne bi možda ni bila toliko strašna da u okolini Valjeva nema još takvih I sličnih priča. A opet ponajviše plaši pitanje šta će tek biti za deset ili dvadeset godina?

S.V.