Pre 27 godina na današnji dan u Beogradu je održan veliki miting opozicije koju je predvodio lider Srpskog pokreta obnove. SPO je tražio smenu čelnih ljudi „TV Bastilje“ kako je nazivao RTS, a u neredima sa policijom dve osobe su izgubile život. Sada 27 godina kasnije ponovo opozicija skreće pažnju na režimske medije ubrajajući tu i RTS.
Partije sa velikim brojem pristalica početkom devedesetih godina bile su SPS Slobofdana Miloševića, SPO Vuka Draškovića i DS predvodjen Dragoljubom Mićunovićem, ali sa Zoranom Djindjićem i Vojislavom Koštunicom u samom vrhu stranke. SPS je u tom trenutku 1991. Godine u Skupštini imao većinu čak 194 od 120 poslaničkih mesta. Pomenute dve opozicione partije nisu nalazile zajednički jezik niti imale posebnu vrstu dogovora o mogućem zajedničkom nastupu. Iako je SPS bila vodeća partrija , a Slobodan Milošević lider velikog broja gradjana na predsedničkim izborima Vuk Drašković osvojio je čak 800 000 glasova. Punu podršku svojoj vlasti Milošević je u tom trenutku ostvarivao putem RTS-a tadašnje Televizije Beograd i prvog čoveka ove kuće Dušana Mitevića. Nakon što se u novinama koje je izdavao SPO „Srpska reč“ pojavila slika Mire Marković, supruge predsednika Miloševića, sa brkovima i pitanjem „Šta hoće generali?“ u drugom dnevniku Televizije Beograd voditelj je nadahnuto doveo u vezu lidera SPO-a sa politikom Franje Tudjmana.
Odgfovor Vuka Draškovića bio je : „TV Beograd nastavlja da širi laži o nama… Oni nameravaju očito da ponove propagandni zločin, koji je, uz krađu, komunistima obezbedio pobedu u decembru… TV Bastilju moramo da oslobodimo… Nikakva sila ne sme da nas uplaši ili zaustavi… Odvažno i hrabro 9. marta u podne kod kneza Mihajla.”
Trg je bio prepun, a ispunili su ga ne samo Beogradjani već gradjani koji su u Beograd došli iz cele Srbije. Brojni Valjevci tada su se našli na istom trgu tražeći slobodne medije.Drašković se dugo probijao do spomenika Knezu Mihailu gde je pokušao da se obrati koristeći megafon.
Ostaće zabeleženo da je na Trgu bilo izmedju 70 000 I 100 000 ljudi. Policija je okupljene rasterivala suzavcemi vodenim topovima ,a Drašković je shvativši dag a ne čuju zatražio da se popne na balkon Narodnog pozorišta. Dozvolu je dobio od Vide Ognjenović (koja je bila i istanukti član Demokratske stranke). Drašković je sa balkona počeo da drži oštar govor koji je često prekidan aplauzima:
„Neću da vam pričam šta je sve od jutros bilo. Svi smo, svi smo se probijali kroz obruče, pokazali da nema obruča koji nećemo danas slomiti. Čestitam, junaci! Rekao sam, ima mesec dana, nisu verovali boljševici da ćemo danas, kod našeg čestitoga Kneza – a naročito za koji trenutak kad krenemo da uzmemo TV Bastilju – pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugoga nam puta nema.Predsednik Republike pred sobom ima dva tasa: na jednom su vaši životi, životi mnogih milicionera (jer čujem da su naši momci u okršajima zarobili automatsko oružje), na tom tasu su sloboda i čast Srbije, mir, a na drugom pet ostavki i jedan demant. Neka predsednik Republike odlučii šta će, ja sam odlučio: vodiću vas na Televiziju rešen da poginem!”
Iza VUka na balkonu su govorili svi kasnije značajni politički lideri, a usledila je užasna odmazda policijskih snaga. Oko 15:30 poginuo je pripadnik policije Nedeljko Kosović u Masarikovoj ulici, pošto je pao sa visine od pet metara. Grupa od pedesetak milicionera stacioniranih na uglu ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša je oko 16:00 pucala i pogodila pet građana. Jedan od njih, 17-godišnji Branivoje Milinović, zadobio je smrtonosnu prostrelnu ranu.
Vuk Drašković uhapšen je oko 20 sati , a jedan od policajaca koji su ga hapsili bio je, verovali ili ne, Naser Orić.
Ove demonstracije prepoznali su student koji su održali svoj protest sutradan 10. Marta. Odgovor vlasti I režima Slobodana Miloševića bio je Kontramiting na Ušću.
Bilo je to davno , pre 27 godina. Oni koji su se tada rodili, sada imaju svoje porodice, mnogi od onih koji su tada bili mladi očevi I majke sada su već deke I bake. A koliko se toga promenilo?
Sada nemamo Televiziju Beograd koja je konačno oslobodjena bagerom 2000 godine , ali imamo I dalje RTS. Imamo niz komercijalnih televizija koje tada nisu postojale. Tada na tom Trgu u džepu niko nije imao mobilni telefon, kod kuće nikog nije čekao plazma televizor. Tada niko nikome putem skajpa u inostranstvu nije mogao reći šta se dešava na tom Trgu, niko putem Fejsbuka nije podelio slike niti snimak. Tada, a bilo je to davno, ljudi su ne sluteći kakav ih sve tehnološki napredak čeka koji će omogućiti brz protok informacija, imali jednu nameru I jednu težnju – da javni servis bude Slobodan, da protok informacija ne bude cenzurisan, da u Srbiji zažive demokratski principi I vladavina prava.
Sve se promenilo, a opet nije. Promenila se I opozicija , Vuk Drašković više nije lider velike partije, Zoran Djindjić je ubijen 2003.godine, Slobodan Milošević je preminuo u zatvoru u Hagu 2006.godine. Sada ponovo imamo pariju sa ogromnom većinom u parlamentu I opoziciju koja izlazi u više kolona. U kampanji za beogradske izbore čuli smo opozicione prvake koji ponovo tvrde da nema medijskih sloboda , 27 godina kasnije. Sve češće se čuju komentari da je Slobodan Milošević bio sjajna priča u odnosu na ovo vreme po pitanju medija. Ako biste sada upitali kog Valjevca koji je tada bio na tom Trgu reći će Vam što I nama: “Mi nismo znali gde idemo ni šta će nas tamo sačekati . Ja u životu nisam video vodene topove do tad. To je strašno, ljudi su padali kao snoplje. Iz Valjeva smo u gibanici poneli pištolj , ali tad su nas toliko razbili da se niko ni ne seća šta je bilo sa gibanicom , a kamoli pištoljem. Vuk je bio veličanstven na balkonu, pregrupisavali smo se u nekim uličicama. Mi se do sutradan nismo skupili, tek se ujutro vratili. Nisam bio u Beogradu 2000-te,bio sam u Valjevu, ali taj deveti mart…taj deveti mart je bio veći ne možda brojno, ali na svaki drugi način…sa tom energijom , neponovljiv”.
S.V.