Istraživanje agencije „Ipsos mori“ uradjeno za potrebe BBC-ija pokazalo da su Srbi vrlo podeljen narod pa i da ne verujemo nikome. Najviše nas deli politika, a potom materijalni status.
Istraživanje je pokazalo da Srbe u najvećoj meri dele politički stavovi i o tome se pozitivno izjasnilo čak 63% ispitanika dok je razlog za podele i odnos bogati-siromašni (50 odsto), zatim religija (25 odsto), odnos prema imigrantima (18 odsto), dok su izjednačeni razlozi poput odnosa mladih i starih i gradova i sela (po 13 odsto). Samo devet odsto ispitanika u Srbiji reklo je da podele u društvu stvara neravnopravnost između polova.
Vrlo je zanimljivo da je čak 93% ispitanika reklo da ne veruje nikome.
Ovo istraživanje zapravo pokazuje i još jedan aspekt, a to je da rezultati nisu bili ovako loši pre deset godina . Što znači da je za poslednjih deset godina značajno poraslo nepoverenje gradjana , ali i da je raslojavanje po životnom standardu više nego bilo dominantno pa i da se taj trend nastavlja.
Kada se pogleda jedno ovakvo istraživanje i zapaze procenti čini se da priča o otvorenosti, predusretljivosti, razumevanju pa i empatiji, postulatima na koje smo generacijama bili ponosni kao narod, praktično pada u vodu. Delimo se na mnogo načina i nivoa dok sdruge strane broj stanovnika neprestano opada. Imamo problem sa natalitetom, ali i migracijama ka državama EU. Ovde nas ostaje sve manje, a očito i to što ostaje, ako se ovaj rast procenata nastavi kao što je rastao prethodnih godina uskoro neće imati ko sa kim da razgovara. O nekakvom obliku pomoći i saradnji tek ne bi trebalo da razmišljamo. Činjenica da se politika umešala u svaki segment života gradjanina svakako je proizvela situaciju u kojoj smo podobni odnosno nismo podobni. Vrlo je moguće i da je takav način funkcionisanja sistema doveo do toga da više neverujemo nikom , bar ne istinski i sa ubedjenjem.
Vrlo često se može čuti da se nakon izbora u izveštajima koriste floskule poput „ toliko gradjana je poklonilo poverenje“. Izgleda da se onda ne radi o poverenju jer ono gotovo i da ne postoji pa se ipak može razumeti da se radi o trenutnom izboru koji može biti , ali i ne mora biti promišljen. Taj izbor može biti interesni ili pak odbrambeni. Interesni u smislu postizanja zadovoljenja odredjenih ličnih životnih potreba u smislu postizanja zaposlenja, zadržavanja radnog mesta, povećanja zarade. Neka druga istraživanja pokazala su da postoje i interesi manjih zajednica, grupa, u smislu infrastrukturnih promena koje zajednica traži. Ipak ovakvih interesa je sve manje u smislu opredeljenja.
Odbrambeni mehanizam itekako može biti prisutan u smislu očuvanja postojećeg ili potpunog priželjkivanja zanemarivanja poput :„Ne želim da budem deo toga, oslanjam se na samog sebe“.
I sad ovako podeljeni i raslojeni očito da se oslanjamo sami na sebe pa i potrebe pojedinca dolaze u prvi plan. Logično nakon toga dolazimo do činjenice da je empatije sve manje, odnosno da obraćanje pažnje na to kako i na koji način ljudi koji su u našem najbližem okruženju žive sa namerom da im pomognemo, jednostavno opada.
Zadovoljenjem potreba samo pojedinca neminovno smo na dobrom putu da izgubimo zajednicu , a opet pojedinac sve manje obraća pažnju na okruženje jer potrebe rastu na svim nivoima.
U tom začaranom krugu, retki su oni koji još veruju, a još redji oni koji na neki način ostaju van svih podela. Ma koliko istraživanje bilo šokantno na prvi pogled, čini se da je ono više nego ijedno drugo jasno oslikalo društvo pa i sistem vrednosti u kom živimo.
S.V.