Vrlo brzo biće održana još jedna sednica Skupštine i odbornici se čitali ili ne čitali materijal mogu nadati naknadi u visini od 10 000 dinara. Odbornici su nekada imali samo dnevnicu i to oni koji su bili zaposleni. Ako na vreme počnete vežbe dizanja ruku , moguće je da za godinu i po dana budete potpuno spremni za ne Dinkićevih , već realno opipljivih 1000 evra godišnje.
Ne samo skupštinska sala već i samo uredjenje pravila i propisa se promenilo u više navrata za poslednjih 10 do 12 godina. Nekada se sto predsedavajućeg nalazio kod ulaznih vrata, a sada je potpuno zarotiran na drugu stranu. Poslovik je bio jedan, a sada potpuo drugi. Ipak to nisu jedine promene.
Valjevski odbornici zapravo su dugo bili bez posebne naknade za rad u ovom telu. Naime, oni su dobijali dnevnicu i to isključivo oni odbornici koji su bili zaposleni. Da je situacija ostala nepromenjena danas bi odbornici, oni zaposleni, zapravo imali samo naknadu u smislu izostanka sa radnog mesta. Bez obzira d ali čitaju ili ne čitaju materijal. Situacija je promenjena 2006. godine kada je prvi put uveden pojam naknade za rad u Skupštini , odnosno za prisustvo sednici. Cifra koja je pripadala svakom odborniku bez razlike bila je 1 000 dinara. Prateći izgleda rast cena, ova odluka je nakon toga menjana nekoliko puta, a odbornici su najduže primali 3000 dinara po sednici. Novom i poslednjom za sada odlukom odbornici primaju 10 000 dinara.
Ova cifra dovodi nas do proste računice da za u proseku 10 sednica godišnje odbornik inkasira 100 000 dinara. Za govornicu retko izlaze , izuzev odbornika opozicije, a kako ih je u ovom sazivu malo, sednice realno nemaju otvorenu i zdravu diskusiju. Retki su oni koji na sednice dolaze , a da su zaista pročitali materijal. Neki odnjih kažu i da nema svrhe čitati ga jer se svakako sve usvaja pa to nije ni bitno. Ukoliko neko od medija ranije nešto i objavi o tačkama devnog reda , odbornici uglavnom na osnovu tih izveštaja imaju uvid u ono što glasaju. Kako su sednice Veća sada zatvorene za javnost i valjevske medije, izveštaji koje pišu oni koji donose odluke mogu se smatrati realno diskutabilnima.
Tako dolazimo do još jedne računice, a to je da dizanje ruke košta skoro 1000 evra godišnje. Možda ne bi bilo loše da s obzirom na realne zarade u Valjevu i činjenicu da će za godinu i po dana biti održani redovni lokalni izbori, već ovih dana gradjani započnu sa laganim vežbama, najpre podizanjem leve pa potom desne ruke u slučaju da dodje do zamora mišića. Što je najzanimljivije za ovu vežbu nisu potrebni posebni uslovi. Možete je raditi na bilo kom mestu i u bilo kojoj situaciji. Jedino što jeste možda, otežavajuća okolnost, bitno je da ruka nikako ne bude u koordinaciji sa glavom. Odnosno, nikako ne bi trebalo da se pitate zašto podižete ruku? Ne bi trebalo da se pitate ni da li nešto znači to podizanje ruke, ima li ono neke naknadne posledice po gradjane, vaše komšije i ukućane? Nikako se ne smete zapitati da li se stvarno slažete? Već odbornici u stažu kažu da je najbolje misliti o nekim drugim stvarima , vremenskim prilikama, vodi koja žubori, žitu koje se njiše na vetru.
U Valjevu nezaposlene porodilje dobijaju deset hiljada dinara mesečno, ali biološki nije moguće da svi budu trudni. Prosečan radnik mora da radi deset dana za ovaj mesečni iznos, a nije očito moguće da svi budu zaposleni. Problem je i ako ste punoletni, pa sve i da ste socijalni slučaj moraju da se ispune brojni drugi uslovi. Ali, da biste bili odbornik potrebno je samo da se na vreme počne. Ukoliko na vreme provežbate i udjete u kondiciju , desnu ruku možete koristiti i za ubacivanje glasačkog listića, sa obe ruke možete nositi parolu, a da ne govorimo da se i levom i desnom možete pridržati dok ulazite ili izlazite iz stranačkog autobusa.
Jer, jedino ćete tako imati realne koristi. To što se sada mnogi krste i levom i desnom ne daje finansijski rezultat.
S.V.