Blic/Dok je bila “zabranjena” bila je “slatka”, slavila se sa entuzijazmom u vreme nacionalnog “buđenja”, ali se poslednjih godina praktično samo formalno obeležava – “sudbina” je srpske, odnosno Nove godine po julijanskom kalendaru.
“Izum” proslave srpske Nove godine nije od juče, jer je još 13. januara 1927. godine “Politika” najavljuje na sledeći način: “Naročito se večeras gostima nadaju ruski lokali i oni tipično beogradski. Ovo je pravoslavna Nova godina pa veruju da će publika tražiti pravoslavni štimung. A gde pravoslavni štimung može da bude bez muzičara, ruske pesme i balalajka; bez mirisa crnoga luka i pečenih ćevapčića i dobroga vina”!
Takvih bombastičnih najava u medijima danas gotovo da nema, organizovani dočeci na gradskim trgovima su sve ređi, a i ako postoje, uglavnom nastupaju manje poznati izvođači nego 31. decembra, dok su u restoranima i klubovima cene i trostruko niže nego za doček pre dve sedmice.
Istoričar Vladimir Krivošejev objašnjava za “Blic” da je obeležavanje Nove godine po julijanskom kalendaru počelo u vreme Kraljevine SHS i Jugoslavije kao svojevrstan vid protesta.
– Prve zabeležene javne proslave, kako se tada pisalo pravoslavne Nove godine, bile su 1923. i javile su se u Srbiji kao vid otpora razvoju jugoslovenstva, kao propagiranom cilju politike kralja Aleksandra Karađorđevića. Internacionalna Nova godina tada je doživljavana kao katolička, iako je Kraljevina prešla na gregorijanski kalendar, ali su srpski nacionalni krugovi otpor prema stvaranju jugoslovenske nacije pokazivali, između ostalog, obeležavanjem pravoslavne Nove godine – priča Krivošejev.
Nakon Drugog svetskog rata u vreme komunizma, kako kaže, nije postojala zvanična državna uredba o zabrani obeležavanja Nove godine po julijanskom kalendaru, ali je izvesno da su prvih decenija SFRJ na snazi bile lokalne odluke da kafane 13. januara rade do 22 sata. Te “stege” su počele da popuštaju već 70-tih godina, o čemu svedoče brojne anegdote iz prestoničkih “Tri šešira”, “Miloševog konaka” ili “Mažestika” da se srpska Nova godina, doduše “pod ključem” i za “probrano društvo”, već tada slavila.
– Od 80-tih proslave postaju javne u kafanama, mada se nije govorilo da je reč o srpskoj Novoj, nego o “regularnom” radu. Lično se sećam 1984-te i izveštaja na TV Beograd, kada reporter obilazi prepune kafane ali mu niko ne kaže da je to zato što se slavi srpska Nova godina, dok konačno u Skadarliji ne pita jednog šefa sale da li negde postoji slobodno mesto da se rezerviše, na šta mu on odgovara da će slobodnog mesta sigurno biti u restoranu “Zagreb” – seća se Krivošejev.
“Pik” javnih proslava srpske Nove godine traje tokom 90-tih, kada se praznik potpuno identifikuje sa nacionalnom pripadnošću i dočeku 13. januara pridaje čak veći značaj nego onom 31. decembra. Teško oborivi rekord proslave ove Nove godine je 1997. godine, tokom protestnih šetnji Koalicije “Zajedno”, kada je na ulicama Beograda bilo gotovo pola miliona ljudi. Euforija, međutim, počinje da opada od 2000-tih, iako se obeležavanje srpske Nove godine smatra “slobodnim”.
– Slast “zabranjenog” doprinosila je tome da se praznuje srpska Nova godina, a da sada kad nam nije zabranjeno, više nije zanimljivo. Nešto je ostalo od toga po inerciji, kod ovih koji još nisu obavešteni da je Tito umro. Problem je, zapravo, u tome što mi praktično nemamo kolektivni praznik koji je strahovito važan za zajednicu. Propao nam je 1. maj, a nismo vaskrsli Đurđevdanski uranak, tako da se batrgamo i stalno tražimo neku zamenu, a u jednom periodu to je bila srpska Nova godina. Na žalost, i u ovom slučaju ne rukovodimo se raciom nego inatom, pa je zbog toga srpska Nova bila “in” dok se nije “smelo” – kaže za “Blic” sociolog Radovan Marjanović.
Kako zaključuje, cene kod ugostitelja, sadržaj organizovanih dočeka i njihova posećenost, jasno svedoče da je srpska Nova godina sada samo jeftinija, “ali ne i popularnija i kolektivnija”. P. VUJANAC