O sticanju prava civilnih invalida rata

U prostorijama Kluba za osobe sa invaliditetom Valjevo održan je sastanak rukovodstva Saveza civilnih invalida rata Srbije i predstavnika Međuopštinske organizacije civilnih invalida rata Valjevo. Savez su predstavljali predsednik Slavko Đorđević, potpredsednik Marko Gnjidić i sekretar Josip Fa, a Međuopštinsku organizaciju sekretar Katarina Pašić i član Milan Đurić. Na sastanku se razgovaralo o aktuelnim pitanjima i problemima, predstavnici Saveza informisali su Udruženje o učešću u radnoj grupi za pripremu novog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti, a članovi međuopštinske organizacije izneli svoje mišljenje i incijative o tim pitanjima. S obzirom da je postojao vakuum u radu republičkog Saveza, bila je ovo prilika da se razmene informacije i ponovo uspostavi redovna komunikacija.

Milan Đurić je izneo svoj slučaj, koji je stigao i do Suda za ljudska prava u Strazburu, u kojem ga već godinama zastupa Odbor za ljudska prava iz Valjeva. Kao dvanaestogodišnjak, u blizini svoje kuće u Valjevskoj Kamenici, pronašao je detonator iz Drugog svetskog rata koji mu je eksplodirao u rukama, zbog čega je izgubio vid na jednom oku i tri prsta ruke, dok mu je drugo oko dosta oštećeno. Izveštaj sa uviđaja uništen je prilikom NATO bombardovanja zgrade MUP-a Valjevo, tako da bez tog dokumenta, prema aktuelnim propisima, ne može da ostvari pravo civilnog invalida rata, iako to de fakto jeste. Njegov primer otvara široku priču o problemima ostvarivanja prava za civilne invalide rata.

Prema podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja s kraja 2018. godine, u Srbiji ima 928 korisnika prava civilnih invalida rata (od 100 do 50 odsto invaliditeta) i 250 ljudi koji nisu obuhvaćeni zakonom (od 40 do 20 odsto invaliditeta).

„Civilni invalidi rata ostvaruju prava od prve do sedme grupe, to su invalidi od 100 do 50 odsto invaliditeta po zakonima o zaštiti ratnih vojnih i civilnih invalida rata Srbije. Tu je stanje solidno, imamo dosta izjednačenih prava sa ratnim vojnim invalidima, s kojima inače imamo odličnu saradnju. Problem je što invalidi od osme do desete grupe – sa 40, 30 i 20 odsto invaliditeta nisu obuhvaćeni zakonom, kao što je slučaj sa vojnim invalidima rata, već im samo lokalne samouprave, koje imaju mogućnosti, daju malu mesečnu pomoć. Nemamo izjednačena prava ni kod porodičnih invalidnina jer civilni invalidi nemaju pravo na to. Imamo problem i sa ukidanjem prava civilnih invalida rata koji su stekli invalidnost na drugim teritorijama (bivše jugoslovenske republike). U predlogu novog zakona postoji jedan član koji predviđa da bi svi oni koji su ostvarili to pravo, nezavisno gde im se desio ivaliditet, trebalo da nastave da koriste to pravo. Kroz pripremu novog krovnog zakona pokušavamo da poboljšamo prava svih ratnih invalida, i vojnih i civilnih.“, kaže Slavko Đorđević, predsednik Saveza.

     Agilna Katarina Pašić, sekretar Međuopštinske organizacije civilnih invalida rata Valjevo, koja postoji               još od 1972. godine, kaže da su funkcionisali i u periodu kada Savez nije radio i kada nije bilo predstavnika kod najviših državnih organa. Kaže da su u saradnji sa velikim brojem lokalnih i republičkih udruženja ratnih vojnih invalida, veterana, udruženja logoraša, udruženja porodica nestalih i otetih itd. došli do procene od 15.000 žrtava ratnih dejstava i u vezi sa ratnim dejstvima, preživelih kao i članova porodica poginulih, ubijenih i otetih civila.

„To znači da zakonskom zaštitom nije obuhvaćeno ni 10 procenata, nemaju status civilnih invalida rata ili članova porodica stradalih civila. Taj problem se najviše odnose na osobe koja su stekla invaliditet ispod 50 odsto, osobe koja su stekla invaliditet po osnovu bolesti nastale ratnim uzrokom (najčešće se to psihičke posledice torture u zatočeništvu), zakon takođe ne prepoznaje seksualno zlostavljane žene, kao ni članove porodica nestalih i prisilno otetih. To znači da najveći broj ljudi sa ovakvim problemima sa prostora Kosova i Metohije i bivših jugoslovenskih republika nema status civilnih žrtava rata. Uslovi za sticanje statusa civilnih invalida rata vrlo su striktni, što znači da lice mora da ima dokument koji datira iz vremena nastanka invaliditeta ili smrti lica, to su izveštaj sa uviđaja i medicinska dokumentacija. S obzirom da su ljudi uglavnom neinformisani o svojim pravima, kada saznaju (neki i posle 10-15 godina) tih dokumenata uglavnom nema ili se dešava kao u Valjevu da je bombardovana zgrada MUP-a i deo dokumentacije uništen. Takođe, imamo problem ukidanja prava civilnih invalida rata koji su stekli invalidnost na području Hrvatske i BIH jer ne mogu ostvariti status po zakonu iz 1996. godine, a lica sa tih teritorija koja su ranije stekla status ukida im se. Problematika je kompleksna.“, ističe Katarina Pašić.

Međuopštinska organizacija nema tačan podatak koliko je civilnih invalida rata na području Kolubarskog okruga jer je do toga teško doći, periodično su pokušavali da dođu te cifre i u jednom trenutku identifikovali su 150 osoba. Ona ističe da u Srbiji najveći broj sadašnjih korisnika prava civilnih invalida rata jesu lica koja su stradala između Drugog svetskog rata i 1990. godine, da ih je jako malo iz ratova devedesetih, posle bombardovanja Srbije i ratnih dejstava na Kosmetu. Katarina Pašić kaže da je komunikacija sa Gradom Valjevom solidna i korektna, Udruženje svake godine konkuriše sa projektima u skladu sa potrebama članstva i dobija određena sredstva. Uglavnom su to potrebe za patronažom jer odnosi na starije osobe koje žive u ruralnim, zabačenim sredinama. Slavko Đorđević takođe ističe da sada imaju dobru komunikaciju sa resornim ministarstvom.