Kako je obeleženo rodno mesto Milovana Glišića?

“- Jes’, jes’, i ko meri krivo i njega stigne prokletinja – prihvatiće onaj što je uvijao kaiš. – Znaš kad ono, ima već valjda deset godina, beše nekako oko Ilijnadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku. Kazuju da je onda vetar izvalio jedan grm kraj puta – bilo mu je valjda više od trista godina. Lepo ga, kažu, ponese u oblak kao perce, a u žilju mu zapleten čovek, crn kao ugarak, a zakačene mu na usta, pa kroz obraz i levi i desni, dve kuke kantarske, i oko vrata mu upleten kantar čitav onako sa sindžirom i jajetom… To je, kažu, bio nekakav što je krivo merio, pa ga bog tako nakazio…”

Glava šećera

Vrlo je moguće I da ispod nevedenog odlomka ne piše o kojoj je pripovetki  reč da bi je svaki Srbin prepoznao. Ako baš I ne bi znao o kojoj je tačno reč, znao bi reći da je to napisao Milovan Glišić. Pisac koji je rodjen nadomak Valjeva, nekadašnjem predgradju, u Gradcu. Ali svako ko bi poželeo da dolaskom u Valjevo poseti rodno mesto , mesto gde je nekada bila kuća MIlovana Glišića to ne bi mogao da učini. U Valjevu pa ni u MZ Gradac ne postoji nikakvo obeležje niti putokaz da je tu ikada rodjen I kao dečak živeo jedan od najvećih srpskih pisaca.

Tačno mesto gde je 19. Januara 1847. godine rodjen Milovan Glišić onom ko traži još jedino mogu pokazati ljudi koji žive u tom delu Gradca , I to oni stariji. Mladjima kažu, ta tema nije posebno zanimljiva. Sam prostor ni po čemu ne odaje znake niti ukazuje  da je nekad baš na tom mestu na kućnom pragu sedeo dečak Milovan koji je baš na tom mestu u toj kući naučio da čita I piše pa je kad je krenuo u školu u Valjevo pošao odmah u drugi razred.

Valjevo je pre dve godine na odredjeni način pokušalo da obeleži 170 godina od rodjenja Milovana Glišića, ali čak ni tada niko nije ni predložio da se rodno mesto slavnog pisaca na bilo koji način obeleži.  Tamo gde je nekad bila kuća I okućnica sada je prorasla šuma I trnjak. Ne postoji nijedna table niti makar kamen na kom je uklesano da je tu rodjen pisac za koga  čim mu se ime spomene, žurimo da istaknemo da je rodjen u Valjevu, u Gradcu.

U Valjevu je krajem šezdesetih godina kada je podignut I spomenik Milovanu Glišiću kod kružnog toka , postojao Spomen dom Milovana Glišića. Nalazio se stotinak metara sa leve strane Užičke ulice iznad sadašnjeg kružnog toka. Bila je to zapravo kafanica koja se izdavala , a u čijoj je unutrašnjosti postojala mala postavka vezana za Milovana Glišića. O tom prostoru starala se najpre Mesna zajednica Gradac, a potom je staranje preneto na Biblioteku. Ipak , činjenice pokazuju da se o tom objektu nakon preuzimanja Bioblioteka nije starala. Spomen dom je ugašen.   

Milovan Glišić je tražeći lek za svoju bolest, tuberkulozu, umro u Dubrovniku 1.februara 1908. godine.Bio je korektor Državne štamparije, urednik “Srpskih novina”, dramaturg Narodnog pozorišta, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke, glavni urednik “Novina Srbskih”.

Ipak ove činjenice su manje poznate, a mnogo više poznate su njegove pripovetke u kojima je pisao jasno, sledeći jedinstvenu naraciju. Zamerali su mu da nije ulazio mnogo u suštinu likova, ali on to kažu nije ni želeo. Verovao je da priča govori dovoljno za sebe. Pisao je kroz pripovetke o korupciji, raslojavanju sela, uništavanju srpskog seljaka, podlostima I zlobi, zelenašima I prostodušnim ljudima. U srpsku književnost on je praktično uveo Savu Savanovića, najpoznatijeg srpskog vampira.

„Glava šećera“, „Roga“, „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver“; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda“…

Tabla pored spomenika Milovanu Glišiću često je na meti huligana. U Valjevu se 2015. Godine govorilo o tome da bi trebalo oživeti Spomen dom, zatražiti od države da posreduje kako bi se zemni ostaci Gllišića iz Dubrovnika premestili u Valjevo. Od ovih priča nije bilo ništa. Sami Valjevci ne znaju gde mu je bila kuća I to se uklapa u generalni stav koji u gradu postoji kada je istorija I kada su znamenitosti u pitanju.

Ali, mi druge istorije I prošlosti nemamo. I ako se gložimo oko ratova, pobednika I junaka, da li zaista moramo da u toj mahnitoj ostrašćenosti zaboravimo I ono po čemu nas prepoznaju? Sve ono na šta smo u dubini svakog od nas zapravo ponosni. Zašto se onda ponašamo kao da se stidimo?

Budućnost pripada onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti. Fridrih Niče