Realnost povećanja minimalca

Vlada Srbije usvojila je Odluku o povećanju minimalne cene rada za 11,1 odsto, pa će minimalna mesečna zarada iznositi 30.022 dinara umesto dosadašnjih 27.022 dinara.  I sa povećanjem minimalna potrošačka korpa još uvek nije dostignuta.

Po statističkim podacima minimalna potrošačka korpa iznosi nešto malo preko 37 000 dinara.Ova potrošačka korpa obračunata je za tročlanu porodicu, a ona predvidja da porodica mesečno potroši samo 400 gr mesa ili 1,4 kg paradajza. Vrednosti I količine ni iz bliza realno ne zadovoljavaju potrebe jedne porodice. Verovali ili ne u njoj nema mesta ni za letovanja ni za zimovanja, a predvidja da porodica potroši blizu 300 dinara mesečno za restoran ili hotel.

Iako takva potrošačka korpa ne znači da se realno sa njom može I preživeti novčani iznos koji je definiše za mnoge je u Valjevu nedostižan. Ta crna strana života koja je preduslov za bilo kakav stabilan život svakodnevica je za mnoge.

Nova obaveza poslodavca po odluci Vlade biće da zaposlenom isplati sada 30 022 dinara . Privatni sektor ima već svoje razradjene prevarne mehanizme pa je dobro poznato da je I kod prethodnog minimalca veliki broj privatnika zapravo tražio od zaposlenog da mu nakon isplate odredjenu sumu novca vrati. Za sada nema razloga da se veruje da bi novo povećanje donelo promenu po tom pitanju izuzev što će oni koji moraju da vrate novac sada vraćati veće iznose.

Ovakvo stanje stvari je već godinama na snazi pa je evidentno da se u Srbiji praktično posve izgubio nekadašnji srednji sloj stanovništva koji je naročito bio izražen sedamdesetih I osamdesetih godina u Srbiji. Osnovni preduslov za postojanje tog srednjeg sloja oduvek je bio da zarada omogućava pristojan život što sada definitivno više nije moguće. Plaćanje čekovima, na rate , krediti, postali su svakodnevica koja najveći broj porodica u Valjevu dovodi u neizvesnost I ograničava na mnogim poljima. Koliko su neki novčani iznosi gotovo nepojmljivi za prosečnog Valjevca svedoči izjava jednog našeg sugradjanina : “Vi pišete o nekim milionima, ja ni ne znam koliko je to para, ne znam I nisam to još video. Ja znam samo da mi treba nekoliko godina da radim da bi zaradio taj jedan million”.

Bilo da se radi o nekoliko godina, deceniji ili više u saznanju da je ljudski život limitiran godinama pravo je pitanje kada će onda svi koji nemaju, živeti dostojno čoveka?   Ukazivanje na ovaj problem nije manir vlasti pa su dominantni oblici zabave I afera koji treba da skrenu pažnju gradjaninu sa svega onoga što jeste život u Srbiji .

Beg od stvarnosti postao je tako jedini izlaz I rešenje. Dok jedan deo stanovništva svoju stvarnost nalazi ispred televizora drugi je traže van Srbije. Jedni shvataju da se sa stvarnošću kad tad moramo suočiti , a drugi pak o tome ne žele ni da misle. U takvom okruženju cveta partokratija, nepotizam I korupcija .

Ali svi imaju nešto zajedničko I svi dobro znaju da – Sit gladnom ne veruje!