Taj valjevski deja-vu!

Na jednom od protesta jednog petka gradjanima se obratio Bogoljub Arsenijević Maki. Cela situacija prilično je podsećala na već vidjeno sa kraja devedesetih godina.

Vrlo je moguće da kada je pre tačno dvadeset godina Bogoljub Arsenijević Maki krenuo iz radničke Kolonije ka Gradskom trgu u Valjevu teško da je mogao I zamisliti da će dvadeset godina kasnije ponovo stajati na istom Trgu I govoriti gradjanima o potrebi da budu slobodni.

Tog 12. jula 1999. godine Bogoljub Arsenijević Maki, slikar I ikonopisac iz Valjeva  stajao je pred hiljadama okupljenih Valjevaca ukazujući na lošu vlast, tada Slobodana Miloševića. Govoreći gradjanima , nezadovoljstvo okupljenih kulminiralo je ulaskom u zgradu  današnje Gradske uprave. Tadašnji portiri nisu uspeli da zaustave narod, a to nije uspela ni policija pa je u incidentima bilo povredjenih I na jednoj I na drugoj strani. Zbog ovog ulaska u tadašnju zgradu Opštine Arsenijević je presudom Okružnog suda osudjen na tri godine zatvora, ali je Vrhovni sud presudu ukinuo I naložio novo sudjenje.

Otporaš Maki bio je pretučen od pripadnika policije , ali je uspeo da pobegne iz bolnice spuštajući se niz gromobranski sprovodnik.

Za Arsenijevića Valjevci su čuli još 1992. godine kada je u radničkom naselju osnovao tzv “Republiku Koloniju”, izuzimajući simbolično, naselje iz nadležnosti I uticaja vlasti Slobodana Miloševića. Milošević je Makiju bio tema I inspiracija za podizanje spomenika u obliku   muškog polnog organa sa dva testisa visine 2,6 metara, od siporeks blokova ofarbanih crvenom bojom, na kome je bio uklesan natpis „Srpski predsednik „. Zbog povrede ugleda predsednika i osećanja građana, ovaj slikar je kažnjen tada sa četiri meseca zatvora, uslovno na godinu dana.

Čak dvadeset godina kasnije Arsenijević je na protestu održanom u znak podrške uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću ponovo izašao pred gradjane Valjeva. Okupljeni gradjani Arsenijevića su pozdravili gromkim aplauzom, a neki medju njima upravo su komentarisali činjenicu da su I sami pre dvadeset godina bili na istom mestu. Maki je sada govorio smireno kako to I priliči čoveku u njegovim godinama, a Valjevci su aplauzom podržali njegov govor.

Ipak, primetno je bilo da su godine koje su prošle ostavile neizbrisiv trag na licima Valjevaca ispisujući nove bitke, nove bore, nove nade koje su se redom urušavale. Gradski trg izgledao je nepromenjeno. Nepromenjeni su i oni u vlasti, Milorad Ilić u to vreme je bio predsednik Opštine, a sada je predsednik Skupštine.

Sama činjenica da je dvadeset godina proteklo od vatrenih govora o slobodi I rušenju jednog režima I da se Valjevo ponovo našlo u istoj situaciji , svedoči da najpre želja za slobodom I dostojanstvenim životom  svakog gradjanina ne može da uthne , ali I da lekcije koje je trebalo naučiti nisu naučene. U svemu nije bio sporan Maki koji veruje u narod kome govori već neke druge činjenice iz pomenute lekcije.

Jedna od bitnih lekcija dogodila se ne na Petrovdan 1999. godine, ona je usledila samo par dana nakon petog oktobra. Bila je to masovna pojava I nazvana je “prelet”. U toku noći najpre je nestala kancelarija JUL-a koja se nalazila kod Limenke, iz nje su izneti stolovi, stolice, poskidane slike sa zidova , a odnete su čak I trakaste zavese. Taj model iseljavanja preslikao se I medju gradjanima koji su za samo par dana od tadašnjeg DSS-a koji jedva da je brojao četrdesetak članova napravili govoto najjaču stranku u Valjevu po broju članova. Zanimljivo je bilo da novi članovi nisu oni koji su do tada bili neopredeljeni već zapravo oni koji su do juče bili članovi JUL-a, SPS-a, pa čak I SPO-a.

Tokom prošle godine Crta je objavila interesantan podatak da je čak 657 odbornika I odbornica u poslednje tri godine promenilo stranku.  Njihov prelet bio je u vladajući SNS. Da li je sada jasnije pred kim je Maki govorio u petak uveče u Valjevu posle dvadeset godina? Iako je na trgu bilo članova pojedinih opozicionih partija , ponajviše je bilo onih koji nisu članovi. Nisu to ni bili 1999. godine.

Makijev skup tih dalekih godina je pokazao da narod I bez partijskih lidera može napraviti pomak. Sa tog Trga pre dvadeset godina niko nije otišao u političke vode niti postao funkcioner. To su bili oni drugi, oni koji su I tada kao I sada čekali I gledali, govorili da nije vreme, da se mora I pravili računicu koja je uvek samo ekonomska.

 Sad kad samo zbunjen čovek može da poveruje I pomisli da je jedini sadašnji otpor dvesta ili trista ljudi na Trgu ne treba zaboraviti da I sada kao I tada u svojim kućama sa kalkulatorom u ruci sede oni koji će sutra biti prvi, koji će u govorima podsećati na petak u Valjevu, na Makija, na prošlost, na bolji život. Njih jedan Maki na Trgu videti neće, jedni od njih,  lica spremaju za bilborde slobodnih izbora, a drugi u pripravnosti drže člansku kartu vladajuće partije kako bi je brzo mogli uništiti I zameniti drugom.

Da li će se oni ikad videti?

Hoće. Kao I one večeri petog oktobra kada su preplavili gradske ulice gurajući se da budu prvi do postavljene bine kod Pošte , pljeskajući po ramenu dojučerašnje komšije koje su ismevali kad su oni lupali u šerpe.

A kao I uvek u istoriji biće zabeleženo da : “Sloboda čoveka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi.”
Žan-Žak Ruso