Junakinja ove priče je šesnaestogodišnja Katarina Lazarević iz mioničkog sela Popadića. Ona je potpuno izgubila vid neposredno po rođenju, ali to je ne sprečava da hrabro grabi napred. Pozitivan stav zrači iz ove devojčice kojoj život nije bio naklonjen, a Katarinina volja za ostvarenjem snova ruši sve barijere.
Katarina je odlična učenica prvog razreda Srednje škole „Veljko Ramadanović“ u Zemunu na smeru pravni tehničar, učeći po planu i programu na Brajevom pismu kojim odlično vlada. Prvo polugodište je završila sa svim peticama, čime je potvrdila Vukovu diplomu koju je zaslužila za savršen uspeh tokom osam godina osnovnog nivoa obrazovanja, koji je pohađala takođe u ovoj zemunskoj školi za slepu i slabovidu decu. Kao đak generacije od Saveza slepih Srbije tada je nagrađena laptop računarom. Usledili su i prijemi na Starom dvoru kod gradonačelnika Beograda Zorana Radojičića koji joj je uručio tablet i knjigu, kod i kod predsednika opštine Zemun Dejana Matića u njegovom kabinetu. Kao osnovac je četiri puta učestvovala na takmičenju recitatora „Pesniče naroda mog“, na kojem joj je najveći uspeh osvajanje drugog mesta na smotri najboljih recitatora Grada Beograda.
Svoje znanje iz oblasti prava Katarina je nedavno usavršila na petnaestodnevnoj praktičnoj nastavi u Grčkoj. Puno lepih utisaka je donela iz Grčke i kaže da je nastavni program sa jedne strane bio vrlo zanimljiv, a sa druge dosta zahtevan i da su poseban utisak na nju ostavila suđenja kojima je tada prisutvovala. Dodaje i da će joj u daljem školovanju puno značiti sertifikat o uspešno savladanoj praktičnoj nastavi.
Katarina se kreće uz pomoć belog štapa još od trećeg razreda osnovne škole i pored redovne pohađa i nastavu orijentacije i kretanja. Prema njenim rečima, u krugu svoje škole se kreće bez ičije pomoći, a ova hrabra devojčica namerava da uskoro počne da se samostalno kreće i po gradu. Učestvovala je na brojnim takmičenjima iz orijentacije i slobodnog kretanja Saveza slepih i slabovidih Srbije na kojima do sada ima osvojeno po jedno prvo i drugo mesto. Kaže da ništa ne bi postigla bez ogromne podrške najdražih, sestre Kristine, učenice četvrtog razreda osnovne škole, majke Slavice i oca Miroslava. Oni su se iz rodnog Popadića privremeno preselili u glavni grad da bi bili uz Katarinu za vreme njenog školovanja koje po završetku srednje škole namerava da nastavi upisivanjem fakulteta i tako ispuni još jedan san.
A.K.