Odbornik SPAS-a u Skupštini grada Nebojša Tadić, pokrenuće inicijativu da u stalnoj postavci valjevskog Muzeja svoje mesto ima i Nikola Kalabić ali i ostali pripadnici Vojske u otadžbini koji su učestvovali u Drugom svetskom ratu.
Na sednici Skupštine odbornik Nebojša Tadić izrazio je nadu da će Muzej u Valjevu u svom daljem radu pronaći mesto i za deo istorije Valjeva koja je kako kaže, sakrivena i falsifikovana. „Šef odborničke grupe SPS-a, ukopan u ideološke rovove , pozvao je mene i one koji su me podržali da se vratimo u 21. vek . Mladi drug Djordje Pavlović koji bi na svaki način da profitira od partizanštine napada nas koji hoćemo da ga uvedemo u 21.vek. Umesto da prihvagti moju ideju on bira da bude spiker višedecenijskih laži i istorijskih podvala. Sa podsmehom nas pozivada se vratimo u 21. vek on koji još nije izašao iz 45-e. Podsećam zato sve drugove socijaliste da je njihov šef Živko Topalović sve vreme Drugog svetskog rata bio u šumi uz djenerala Dražu Mihailovića“, rekao je Tadić na konferenciji za novinare.
Tadić kaže da je neminovno da se odgovori na pitanja: Koliko je civila ubijeno u našem gradu? Gde su pokopani ? Na kom pasjem groblju i kada će njihove porodice moći da preuzmu njihove kosti da ih na primeren i dostojanstven način sahrane?
„Ne postoje normalne i civilizovana zemlje u kojima se mogu kriti tzv „pasja grroblja“. Mi Valjevci ne možemo dozvoliti da ova mučna tema i dalje bude tabu tema . Šta je sporno, ako postavimo pitanje Muzeju zašto tamo nema ništa o pripadnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini i pokretu Draže Mihailovića. Poslednjih godina istorija je razotkrila mnogo toga , a Skupština je usvojila zakon o izjednačavanju njihovih prava sa ostalim učesnicima Drugog svetskog rata. Neko od istoričara je rekao: „Ne može se istorija pisati makazama“ i ja zato kažem da je vreme da se u Srbiji kaže da je uz pukovnika Mihailovića bio Aleksandar Mišić sin Vojvode Živojina Mišića. Zašto da se to ne pomene u našem Muzeju?“upitao je Tadić.
Zašto u Valjevu nekom smeta da se ispravi istorija o Nešku Nediću i zašto da se i dalje laže o najboljem valjevskom geometru, samo su neka od pitanja koja je Tadić postavio.
On je naglasio da je po svim relevantnim pokazateljima očito da nije bila dovoljna laž da je Kalabić saradjivao sa Nemcima već je proglašen za duplog izdajnika koji je navodno izdao generala Mihailovića.“Sramota je da se za rehabilitaciju ovog velikog valjevskog intelektualca i junaka bori sama njegova porodica. Dužnost svakog od nas je da se borimo za to jer tako se borimo za rehabilitaciju naših porodica. Ako nema te rehabilitacije , Srbija nema dokaze da je imala ozbiljan pokret otpora u okupaciji. Ne želimo da se više ćuti o žrtvama terora posle rata“, rekao je Tadić.
Sve izneto dovoljan je povod, kako kaže, da se Muzeju uputi zahtev da i ovi srpski borci nadju svoje mesto u postavci . „Pozivam zaposlene u Muzeju da razmotre sve činjenice i po pravdi odrede svakom mesto u istoriji Valjeva i kao takvе ih smeste u stalnu postavku“, rekao je Tadić.
Tako je! kkakve postavke i kakva sra nj a što izvodi Lekićka.
U sklopu toga rehabilitovati celo brdo Vidrak sa Crkvom,majora Voju Tankosića,Ivana Fregla i Aleksandra Mišića,sve lekare Valjevske bolnice i dodeliti ulici umesto Pasterova,ulica Valjevska bolnica, Brdo Krušik istražiti i pokopati sva pasja groblje
Cetnike u muzej? Ideja na nivou Vesica. Jako lose.
Ma jok,kao I sv.rat što je sklonjeni i sva komunistička zverstva,da bi istorija počela od 45g
Gde sad nađe da diraš muzej? Vučić lično postavio Lekićku da vodi naprednjaka a ti bi da joj se mešaš u posao? Ko može da joj nešto predlaže? Samo ona i AV! Nema tu mešanja! Preveslala je ona Poćutu i Bobu, gde će joj kraj, bolje je da pređeš na ekologiju
@Ludilo, Razočarao sam se koliko smo istorijski nepismeni. Postavio bih samo jedno pitanje: Koliko je komentatora pročitalo bar jedan istorijski orginalan dokumenat? Više od 40 godina sam prelistavao dokumente iz Drugog svetskog rata svih ratujućih strana. U donjem komentaru sam ukratko izneo suštinu svoji nalaza. Građa je obimna i potrbne su decenije da se prouče svi zapisi,naređenja i izveštaji koji su vođeni a nalaze se u vojnim arhivima Londona, Moskve, Berlina, Parza, četničkog pokreta i izbegličke vlade kraljevine Jugoslavije. To su nepobitne činjenice i navijanje i mržnja neće izmeniti istinu. Pogotovo što je Valjevo prekretnica u saradnji partizana i četnika. To se desilo 17. 11. 1941.kad je po odobrenju Dražinom njegov komadant Jovo Škava na prevaru zaroblenog 261 partizana predao Nemcima koji su svi pobijeni. Misleći da će Nemci dati četnicima oružje i municiju u borbi protiv partizanskih odreda.
Evo izvod iz originalnog dokumenta koji je izdat povodom vešanja Stevana Filipovića u Valjevu od starešine Okružnog načelstva 21.maja 1942. u aktu komadantu Srpske državne straže u službi okupatora u Valjevu,piše:.“ Sutra u 11 časova izvršiti smrtnu kaznu vešanjem nad političkim komesarom Stevanom Filipović, rođenim 27.01.1916.godine u Opuzenu. Presudu pročitati……
„Sutra u 9 časova svo vaše ljudstvo, sa oružjem i pod komandom komandira, ima biti u dvorištu Srpske državne straže okruga. …Presudu će pročitati pešadijski poručnik Tomić Boško, a komandu za izvršenje vešanja izvršiće poručnik Radulović M. Radovan. Vešanje će izvršiti četnici Jovanović Stanoje i Jovanović Radisav“….
Kad je sudski oficir pročitao presudu, partizanski komadant se ispod vešala obratio na silu okupljenom narodu:. „Šta čekate ljudi što trpite, uzmite puške i isterajte švapsku žgadiju iz otadžbine…“ Kad su četnici prišli da zategnu konopac na vešalima Stevan Filipović, alijas Steva Kolubarac, rekao je: “ Nemojte braćo Srbi vi da me vešate naka me vešaju Nemci“ . I poslednja poruka dok je sam sebi namicao konopac: “ Kad bih imao još jedan život – dao bih ga za revoluciju!“
Tad je nastala i čuvena slika koja je izložena u UN. Pred njom je klečao Indijski predsednik Gandi sa ćerkom Indirom.
Eto dragi moji Valjevci. Nemojte lupati gluposti nego budite ponosni na svoje heroje svetskih razmera. Inače Valjevo je oslobodila Šesta Lička i u Valjevu ima još živih svedoka iz ove jedinice.
Tešnjarski radnik Boško Novaković rekao je da de sa Filipovićem sreo u kupatilu u maju 42., a Raša Soldatović-Sokrat kaže da je Steva imao herojsko držanj kad ga je jedan nemački komadant pitao: “ Sta bi želeo kad bi mogao da uradi“ . Steva Kolubarac mu je odgovorio: “ Moja želja bi bila da Vas odmsh zadavim“. Malo je takvih herija bilo.
Postovani Vladimire , eto ima i nas koji smo citali orginalna dokumenta i eto , gle cuda , nismo nepismeni. Stvarno ludilo da eto u 21 veku ima pismenih u Srbiji. Mozda Vam je to tesko da poverujete , ali eto istina je , a ako ipak ne verujete obratite se zavodu za statistiku i dobicete tacne podatke o pismenosti u Srbiji ili Vi u to ne verujete , u Vase institucije i njihovu pismenost obrade podataka.
Sto se tice Vaseg ,, prelistavanja “ dokumenata pokusajte sledeci put i da ih procitate a ne samo da ih prelistate, pa ce te otkriti zanimljive podatke , kao na primer da je na nasim podrucjima doslo do gradjanskog rata paravojnih , nelegalnih , teroristickih organizacija potpomognutih od strane ilegalne komunisticke internacionalne sekte sa regularnim snagama vojske u otadjbini. Zato su te paravojne formacije i nazivane od strane Nemaca –BANDITSKE.
Sto se tice Stijepana Steve Filipovica Hrvata iz Opuzena , koji je bio sa ocem i bratom zaposlen u Kragujevcu ,koji je na podrucju Valjeva kao tzv. partizan ubijao neduzne ljude i koji je uhvacen od strane okupacione vojske , zajedno sa Hinko Majerom veletrgovcem iz Zagreba i Istvanom Borotom { sve srbin do srbina , sudeci po imenima }obesen u Valjevu , a poslat u Srbiju sa jos oko 400 komunista od strane Sovjeta da podigne revoluciju imate dovoljno literature da se bas i ne bih ponosio njima. Bolje bi bilo da precutite podatke o njima , jer na kraju krajeva treba reci da su , eto cak i Hrvati srusili spomenik u Opuzenu ovom zanesenjaku. Slika u holu UN-a je deo postavke nase drzave , sto je pomalo sramota da velicamo komuniste sto je inace u suprotnosti sa dokumentom citiram: ,, Parlamentarna skupština Vijeća Europe osudila je totalitarni komunistički poredak u svoje dvije rezolucije: Rezoluciji 1481 o međunarodnoj osudi zločina totalitarnih komunističkih poredaka, koju je Parlamentarna skupština Vijeća Europe usvojila 25. januara 2006. godine i Rezoluciji 1096 o uklanjanju naslijeđa bivših komunističkih totalitarnih sistema, koju je Parlamentarna skupština Vijeća Europe usvojila 27. juna 1996.
godine, “ Malo mnogo kasnite.Bolje bi bilo da smo svetu prikazali Cele kulu , Pupina , Teslu, Andrica Cara Lazara , Njegosa….
Sto se tice Vase udarene , izvinite , udarne VI licke divizije , zaista ste u pravu oslobodila je mnoge valjevce zivota, pa eto cak i mog dedu koji nije bio ni u jednoj vojsci. Doduse odmah su gledali gde bi se mogli ,, uhlebiti “ pa su nam mnogi ,,nezamenljivi „kadrovi ostali dozivotno na vlasti , uostalom kao i njihov vodja kome se ne zna cak ni ko je bio otac. { prazna rubrika u krstenici Broza , otac – nepoznat }
Da zaista gradje ima dosta ali ako se krene sa izucavanjem arhive , onda ce se i doci do spoznaje istine , ali ocigledno da se u proslosti umesto sveobuhvatnog izucavanja radila samo glorifikacija lika i dela ,, omiljenog copavog lika , sina svih nasih naroda „, posto mu se otac nije znao .I zaista ste upravu , to nije posao za jednog coveka, pa , kao sto Vi postovani rekoste ne mojte [ Valjevci } lupati gluposti vise.
Na kraju , zamislite samo kakva je nasa istoriografija kada za dan Valjeva mi slavimo dan proboja Solunskog fronta, valjda da bi sakrili da je na taj dan , mnogo godina kasnije bilo ,, oslobodjenje Valjeva od strane komunista “ — kao sto birekli se Vlasi ne dosete –ne nisu Valjevci glupi , postovani ali neki pojedinci….
Cetnici su bili vojska, a partizani paravojska! To je razlika, DRUGOVI! Zbog zanemarivanja te razlike, zbog „davanje vere za veceru“, zbog sistema vrednosti okrenutog naglavacke od 1945 godine- sada jesmo tu gde smo! A gde smo- vdi i oseca 70% stanovnika Srbije. T.j. svi oni koji zive od postenog rada.
Ti si čoveče puko’…Al nema veze, nece dobiti mesto u muzeju. Imate Ravnu Goru pa tamo četajte
Da prva proleterska udarna,svi su bili udareni u glavu,pa i njihovi potomci,zato su i dobili naziv udarna
@Ludilo, Razočarao sam se koliko smo istorijski nepismeni. Postavio bih samo jedno pitanje: Koliko je komentatora pročitalo bar jedan istorijski orginalan dokumenat? Više od 40 godina sam prelistavao dokumente iz Drugog svetskog rata svih ratujućih strana. U donjem komentaru sam ukratko izneo suštinu svoji nalaza. Građa je obimna i potrbne su decenije da se prouče svi zapisi,naređenja i izveštaji koji su vođeni a nalaze se u vojnim arhivima Londona, Moskve, Berlina, Parza, četničkog pokreta i izbegličke vlade kraljevine Jugoslavije. To su nepobitne činjenice i navijanje i mržnja neće izmeniti istinu. Pogotovo što je Valjevo prekretnica u saradnji partizana i četnika. To se desilo 17. 11. 1941.kad je po odobrenju Dražinom njegov komadant Jovo Škava na prevaru zaroblenog 261 partizana predao Nemcima koji su svi pobijeni. Misleći da će Nemci dati četnicima oružje i municiju u borbi protiv partizanskih odreda.
Evo izvod iz originalnog dokumenta koji je izdat povodom vešanja Stevana Filipovića u Valjevu od starešine Okružnog načelstva 21.maja 1942. u aktu komadantu Srpske državne straže u službi okupatora u Valjevu,piše:.“ Sutra u 11 časova izvršiti smrtnu kaznu vešanjem nad političkim komesarom Stevanom Filipović, rođenim 27.01.1916.godine u Opuzenu. Presudu pročitati……
„Sutra u 9 časova svo vaše ljudstvo, sa oružjem i pod komandom komandira, ima biti u dvorištu Srpske državne straže okruga. …Presudu će pročitati pešadijski poručnik Tomić Boško, a komandu za izvršenje vešanja izvršiće poručnik Radulović M. Radovan. Vešanje će izvršiti četnici Jovanović Stanoje i Jovanović Radisav“….
Kad je sudski oficir pročitao presudu, partizanski komadant se ispod vešala obratio na silu okupljenom narodu:. „Šta čekate ljudi što trpite, uzmite puške i isterajte švapsku žgadiju iz otadžbine…“ Kad su četnici prišli da zategnu konopac na vešalima Stevan Filipović, alijas Steva Kolubarac, rekao je: “ Nemojte braćo Srbi vi da me vešate naka me vešaju Nemci“ . I poslednja poruka dok je sam sebi namicao konopac: “ Kad bih imao još jedan život – dao bih ga za revoluciju!“
Tad je nastala i čuvena slika koja je izložena u UN. Pred njom je klečao Indijski predsednik Gandi sa ćerkom Indirom.
Eto dragi moji Valjevci. Nemojte lupati gluposti nego budite ponosni na svoje heroje svetskih razmera. Inače Valjevo je oslobodila Šesta Lička i u Valjevu ima još živih svedoka iz ove jedinice.
Tešnjarski radnik Boško Novaković rekao je da de sa Filipovićem sreo u kupatilu u maju 42., a Raša Soldatović-Sokrat kaže da je Steva imao herojsko držanj kad ga je jedan nemački komadant pitao: “ Sta bi želeo kad bi mogao da uradi“ . Steva Kolubarac mu je odgovorio: “ Moja želja bi bila da Vas odmsh zadavim“. Malo je takvih herija bilo.
Da preuzmem vlast sedam dana, prvo bih formirao trojke da ociste zito od kukolja ,,
Blago nama cime se vi bavite! Pa ovaj grad ima hiljade problema a vi bi da rehabilitujete ratne zlocince to vam je prioritet. O tome odlucuju sudovi a ne polupismeni diletanti!
No passeran!
Proći će, proći će,
Комунисти, када су 1944. год. ушли у Србију, починили су зверства, и за шест месеци убили су око сто хиљада људи! На територији Ваљева су убили око 4000 невиних људи! Зашто се већ једном не изнесе права истина о том грађанском рату!
U toku rata 1941-1945. Srbija kao država nije ni postojala. Njena teritorija bila je okupirana od fašističkih osvajača. Ali u toku te okupacije nastale su dve ratne Srbije. Jedna je bila fašističko-kolaboracionistička sa brojnim saradnicima u funkciji fašističkih okupatora i njegovih potreba, i druga partizanska patriotsko-oslobodilačka, antifašistička koja se bori za oslobođenje Srbije od fašističkih okupatora i srpskih saradnika okupatora.
Svaka od ove dve Srbije ima svoju istoriju.To su dve suprotstavljene i neprijateljske Srbije. Njih dve su bile istorijski razlaz do uništenja u sukobu. Obe ove dve Srbije su pobedom patriotske oslobodilačke antifašističke Srbije završile svoje postojanje, a oslobodilačka Srbija obnovila i izgradila novu državu Srbiju.
Treba dati odgovor na pitanje: koju ratnu Srbiju i ratnu istoriju okupirane Srbije deo srpskog naroda i države danas rehabilituju i proglašavaju za svoje izvorište, uzor i usmerenje, kako za sadašnjost tako i za budućnost.
Ako se posmatraju delatnost dela države i aktuelne politike i usmeravanje društvene javnosti, pitanje je izlišno. Država je stvorila „pravni“ osnov za rehabilitaciju fašističke kolaboracionistčke ratne Srbije donošenjem zakona o izjednačavanju prava pripadnika Vojske Kraljevine Jugoslavije u otadžbini (četnika) sa pravima boraca oslobodilačkog pokreta u Srbiji i Zakonom o rehabilitaciji. Izvedba je prepuštena političkom sudu, potomcima i poklonicima fašističke okupacije Srbije i srpske saradnje sa okupatorima.
Rehabilituju se i slave svi pripadnici od idejnih nosilaca i kreatora do izvršilaca zločina nad svojim narodom u korist fašističkog okupatora, ne vodeći računa o miniumu istorijske istine.
Ime Dimitrija Ljotić, vođe srpskog fašističkog pokreta čija je vojna formacija pod nazivom „Srpski dobrovoljački korpus“ u sastavu Vermahta činila zeštoke zločine po Srbiji, od masakra kragujevačkih i kraljevačkih građana do ubijanja ljudi širom Srbije, dobijaju trgovi i ulice i izmišljaju mu se slavopojke.
General Milan Nedić, predsednik kvislinške okupacione vlade, tvorac Banjice, Sajmišta, Jajinaca, Glavnjače i drugih srpskih stratišta, moralno i politički je rehabilitovan i promovisan.
Slobodan Jovanović, predsednik Jugoslovenske izbegličke vlade je sudski, moralno i politički rehabilitovan. Ovaj poznati profesor Pravnog fakulteta, akademik i plodni naučnik nije osuđen za ono što je bio, već za ono što je radio kao predsednik Jugoslovenske vlade u emigraciji, što je donelo tragične posledice srpskom narodu u okupiranoj Srbiji i Jugoslaviji. Zaslužan je za stavljanjem slova „Z“ ispred imena, što znači zaklati. Njemu se daju platoi, trgovi, ulice i druga priznanja, kao da nije bio dvostruka ličnost.
Politička i društvena histerija ne prestaje oko rehabilitacije vođe četničkog pokreta Draže Mihailovića. Četnički pokret, nastao je maja 1941.a potom od Jugoslovenske vlade u emigraciji preimenovan u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, a njen vođa, komadant (1942.)imenovan za ministra vojske i načelnika Vrhovne komande ( za kratko vreme tri puta unapređen od pukovnika do armijskog generala). Kao patriotski, oslobodilački pokret sarađuje samo tokom septembra-oktobra 1941.sa NOP koga je organizovala i vodila KPJ, u borbi protiv okupatora, ali od kraja novembra 1941. četnici prihvataju taktiku svoje vlade, da se ne treba angažovati protiv Sila osovine, kao i svoj program antikomunizma.
Pregledajući dokumentaciju četničkog pokreta, nemačkog Rajha, SAD, Velike Britanije i emigrantske vlade kraljevine Jugoslavije, hronološki ukratko spomenuću dokumenta koja dokazuju saradnju Draže Mihailovića i njegovih komadanata sa nemačkim i drugim okupatorima u toku Drugog svetskog rata.
Sutradan posle pregovora Draže i Tita u Brajićima 28. oktobra 1941.godine. Dražin emisar kap Nenad Mitrović u Beogradu sa kap Jozefom Matlom priprema sastanak Draža-Nemci u selu Divcima. Prvog novembra Draža u pismu komadantu nemačke 342. divizije generalu Hofmanu, traži municiju “ da bi mogao da nastavi borbu protiv partizanskih odreda“ , a 11.novembra Dražina delegacija pregovara sa opunomućenikom nemačkog komadanta Srbije pukovnikom Kogardom o mogućnostima zajedničke borbe protiv partizanskih odreda. Iz zapisnika sa tih pregovora vidi se da je Draža sedam puta ponovio zahtev da od Nemaca dobije municiju, i izjavio da se neće boriti protiv Nemaca “ iako bude napadnut“ (i održao obećanje do kraja rata), a njegov pomoćnik, major Aleksandar Mišić, rekao Kogardu- da će primiti nemačke oficire „za vezu“ u četničkim štabovima, kako stoji u zapisniku. I ako Draža tada nije dobio municiju od Nemaca njegov komadant Jovan Škava po Dražinom odobrenju, 17. novembra 1941. predaje Nemcima u Valjevu 261 na prevaru zaroblenog partizana koji su svi pobijeni.
U decembru Draža počinje legalizaciju svojih odreda kod Nedića a postepeno i kod Nemaca. U jednom izveštaju komandujućeg generala Srbije Badera, od 20. januara 1942. godine zapisano je da je Nedićeva žandarmerija sa Nemačkim odobrenjem snabdela 72 oficira i 7693 četnika sa 77 puškomitraljeza, 196 pištolja i 1867 bombi. Deo Dražinih odreda se legalizuje. Odred poručnika Predraga Rakovića je u Čačku sa Nemcima i pored Nemca Frikea komadant Čačka! Draža odaje Rakoviću priznanje i na njegovom izveštaju beleži „Odličan rad“ ….
Tokom 1942. i 1943. godine legalizacija četnika u Crnoj Gori i Dalmaciji je kod Italijana uzela velike razmere. U bici na Neretvi četnici dobijaju od Italijana hranu i municiju, čak i padobranima iz aviona im bacaju i prevoze četnike okupatorskim kamionima i brodovima. Nemački komadant Ler obaveštava višu komandu da je “ dao četnicima 30000 metaka“, a Dražin Komadant Vojislav Lukačević obaveštava da su mu Nemci dali 12 sanduka municije“ . U toj operaciji četnici su u istom stroju sa Nemcima i Italijanima.
U jesen 1943. Nemci i četnici zaključuju veliki broj sporazuma o zajedničkim borbama protiv Narodnooslobodilačke vojske……Od novembra 1941.do septembra 1944.g. četnici i Nemci su zaključili 19 sporazuma i svi su imali odrednicu „trajnosti“ a vodili su 128 združenih operacija protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Sve te sporazume Draža je odobravao.
Sem pregovora sa Nemcima 11.novembra 1941. u Divcima, Draža se sastajao još 4 puta sa majorom Rudolfom Šterkerom emisarom Hermana Nojberha predstavnika ministarstva spoljnih poslova Rajha u Srbiji: prvi put u selu Rošcima kod Čačka zajedno sa pukovnikom Mak Dulom Američkim obaveštajcem; drugi put u selu Dragincu kod Loznice (gde su Nemci streljali 2950 meštana), treći put u Srednjem, novembra 1944. i četvrti put u Vučjaku u Istočnoj Bosni, aprila 1945. godine.
To je samo delić istorije prepisan iz istorijskih dokumenata gore navedenih aktera, kao i 930 obaveštajaca po imenu i prezimenu ( 268 engleskih obaveštajaca i 612 američkih pripadnika OSS službe – Office of Strategic Services,) i Oko 50 pripadnika iz PWB (američka služba za propagandu ) . Obaveštajci su delovali uglavnom u okviru vojnih misija ovih zemalja kod četničkog i partizanskog pokreta. Ovaj impozantan broj ukazuje da su njegove službe imale apsulutan uvid u stanje na terenu, odnos postojećih snaga i delovanje ratujućih strana na Jugoslovenskom prostoru.
Свака Вам част Владимире на овако садржајној лекцији истине, коју сте одржали одборнику Тадићу, а који је није на време савладао или не жели истини да погледа у очи, те измишља небулозне предлоге.
Ти не знаш ни српски да пишеш а камоли да знаш ко је бранио Србију. Србија, нити Југославија нису настале 41 па их Немци одмах окупирали, држава која је постојала пре тога( а ви комуњаре то не знате) је имала војску која је бранила и наставила да брани своју земљу за време окупације. Ђенерал Дража је био пре окупације високи официр у војсци и учествовао у одбрани Србије у балканским ратовима, за време првог св рата, за време Српско албанског сукоба 1920 год. Био рањаван смртнижо неколико пута и много пута награђиван за своје храбро залагање у одбрани ОТАЏБИНЕ. Док је твој мали јоже по Мачви правио геноцид над Србима са вражјом дивизијом и аустроугарским окупатором. Из тога је јасно закључити ко је на којој страни био и у другом св рату. Више су нас комуњаре уназадиле за 50 год него Турци за 500…
A šta je sa dogovorom Partizana u Zagrebu sa ustašama, za borbu protiv četnika na Neretvi gde su učestvovali u pregovorima Vlada Velebit,Koča Popović sa strane partizana.
Regularna vojska jedne države se proglašava izdajničkom a partijska vojska oslobodilačkom zato smo danas tu gde jesmo!?
Ni Tito, a ni Draža nisu oslobodilo Jasenovac i sprečili ustaše da pobiju milion naše dece žena i muškaraca. Oni su se ubijali između sebe zbog para i vlasti.Takvim nije mesto u muzejima.
Pa naravno da bi trebalo ispraviti partizansku i komunističku nepravdu koja je nanela najviše štete Srbiji. Istorija Srba i Srbi ne postoji, bar u komunističkoj literaturi, učilo se i zna se za istoriju partizansku od 1945.godine. Komunizam i partizani su ugasili Srbiju. Goli otok, udbe, ozne i ostali su bili zaduženi da smanje broj Srba i u tome su apsolutno uspeli. Danas posle 40godina, još uvek niko ne zna ko je bio Tito i odakle je došao. Koliko je dobro doneo taj sistem Srbiji vidi se i kod raspada Jugoslavije o čemu je davno pre toga pisao i Nikolaj Velimirović . Ozbiljni Srbi i prava Srbija znaju ko su bili Draža Mihajlović, Nikola Kalabić, Aleksandar Mišić i ostali…Nepravda mora kad tad da se ispravi. Partizanski muzeji u Srbiji svakako moraju naći mesta u svojim podrumima i za Srpsku istoriju i prave Srbe i pre 1945.
Српска државна стража није била под командом ђенерала Михаиловића или било ког локалног команданта у Ваљеву.
Српска државна стража је формирана од стране владе Милана Недића и то је била војска те владе формиране под окупацијом. Недић и та влада јесу сарађивали са Немцима, самим тим и све њене институције( СДС, полиција, судови…).
Подвлачим, то нема никакве везе са “ четницима“ јер они су били у шуми, у герилском рату против Немаца и свих њихових помагача.
Носили су барјаке на којим је писало СЛОБОДА ИЛИ СМРТ.
Под тим барјацима су водили велике битке и против Љотићеваца који су били помоћне полицијске снаге Немцима и Недићевој влади.
Odgovor nekim komentatorima u vezi četničkog pokreta Draže Mihailovića, koji je nastao maja 1941.a potom od jugoslovenske vlade u izbeglištvu preimenovan u Jugoslovensku vojsku u otadžbini, a njen vođa, komadant (1942.) imenovan za ministra vojske i načelnika Vrhovne komande (za kratko vreme tri puta unapređen, od pukovnika do armijskog generala). Kao patriotski, oslobodilački taj pokret tokom septembar- oktobar 1941,sarađuje sa NOP, koga je organizovala i predvodila KPJ u borbi protiv okupatora, ali od kraja novembra 1941. prihvata strategiju svoje vlade, da se ne treba vojno angažovati protiv Sila osovine. Kao svoj program pored nacionalizma i antikomunizma, ističe očuvanje monarhije. Takva politika odgovarala je četničkom pokretu koji se u jesen 1941. opredelio u ime tzv. egzistencijalne dijalektike za defanzivnu taktiku (nenapadanja)borbe protiv okupatora tj. strategiju čekanja. Videći u NOP-u svog glavnog vojnog , političkog, ideološkog i klasnog protivnika. Četnički pokret se takođe u svojoj borbi protiv NOP-a opredelio za saradnju sa Vladom Milana Nedića legalizacijom nekih četničkih snaga, o čemu sam naveo podatke u ranijem komentaru. Od kraja novembra 1941. do kraja rata traju stalni oružani sukobi partizana i četnika, a najžešći su sa odigrali na Netetvi (mart 1943.), u Srbiji ( u leto i jesen 1944.), kad ne uspevaju dve četničke mobilizacije, i Bosni (Zelengora, Foča) u proleće 1945. kad su četnici doživeli teške poraze. Bukvalno razbijeni i kao pokret i vojska, pa će svoju sudbinu vezati i podeliti sa okupatorom na kraju rata.
Prekrajanje istorije skraćuje
ljudima pamet.
Kratak odgovor odborniku koji
hoće Kalabićevu krvavu voštanu
figuru.
“ Četnici Nikole Kalabića
komadanta Dražine garde, u
Podgorini su 8. aprila 1944.
godine zaklali:
Spasojević Stanoja iz Stapara
Spasojević Svetozara sina
Spasojevog , Spasojević
Dragorada, brata Spasojevog ,
Spasojević Živorada, brata
Stanojevog , Spasojević
Momčila, sinovca Stanojevog
I još Radmilu Kostadinović,
učiteljicu iz Grabovca i jednog
finansa iz istog sela“.Ovo je
samo delić zlodela ovog koljača.
Što se tiče raznih Rezolucija EU
parlamentaraca što navodi jedan
potomak, ili ne razume ili neće
da prizna da zapad želi
minimizirati svoje zločine i time
Prekrajati istoriju i time izbrisati
svoju krvavu savest, ako je ima.
U njima su čak i Crvenu armiju
anatemisali i ako je dala najveći
doprinos u slamanju fašizma. Čak
su i „nama“ dali zadatak posle 2000. da usvojimo te gluposti. Nažalost i bilo je primenjeno.
Mislim da nema svrhe dalje
polemisati sa nekima poput ovog odbornika jer da je pročitao dokumentovani „Zbornik preživelih Kolašinskh zatočenika logora u
Kolašinu“ . Čiji je zatočenik bio i pesnik Mihailo Lalić o čemu je i sam pisao. Komadant logora u kome su bili zatočeni Srbi simpatizeri partizana,njihove porodice i sumnjivi jataci među kojima je bila i Jevrejka, učiteljica Radmila Ćorović (streljana je), bio je Dražin komadant Pavle Đurišić. Kao i dokumentovanu knjigu autora Tome Miletića “ U ime kame kralja i otadžbine“. Knjiga je na sudu u Nišu pre nekoliko godina dokazala svoju autentičnost brojnim dokumentima i fotografijama klanja Srpskog naroda od strane četnika po Srbiji.Oni sa slabim stomakom ne mogu to čitati i videti užasna nedela. Inače ovu dokumentaciju pomenutom piscu dao je i sam učesnik događaja na samrti.
,,Државну комисију за тајне гробнице убијених после септембра 1944. За нешто више од шест година рада државна комисија је поименично пописала око 60000 пострадалих. С обзиром на то да се Комисија у свом раду у највећој мери користила комунистичком архивском документацијом, а да значајан део те документације фали (око 30%) овај број може бити нешто већи.[1][2]
Деценијама су се злочини у којима су жртве покоља бацане у крашке јаме приписивали само усташама. После пада комунизма постало је јасно да су и партизани масовне злочине вршили на овај начин. Најпознатији примери оваквих ликвидација су вршени у Црној гори и Херцеговини током такозваних левих скретања, као и у Словенији и Истри, такозване Фојбе.
Револуционарни покрети су по природи екстремистички и нетолерантни, а да ни партизански покрет није у томе никакав изузетак говори и следећи цитат дела писма Блажа Јовановића комесару Веселину Лаловићу:
„Према поузданом извјештају сада иде стално у Подгорицу код Станка Марковића једна мала плава дебела ђевојчица од 14-15 година са плавим капутом и плавом капуљачом, из Рогама. Она иде сада мјесто Буле Стаматовић о којој смо вам прије писали. Њу треба ухватити и саслушати, па ако је за ликвидацију и ликвидирати.“ [3]
http://tvk3.info/wp-content/uploads/2018/06/Tito-1024×1024.jpg [ Titovo naredjenje ]
,5. februara 1944. godine, vrhovni komadant, maršal Tito, uputio je dopis glavnom štabu NOV i PO Srbije, a u susret budućem ulasku partizanskih snaga u Beograd:
“Kada budemo ušli u Srbiju, postrijeljat ćemo sve kulake i domaćine, a naročito sve industrijaljce.
Imovinu velikosrpske buržoazije, poglavito industrijske objekte i tvornice, ćemo prenijeti u Hrvatsku i Sloveniju.
Narijeđujem osobito strogo ponašanje prema srpskom narodu, koji je, u više navrata pokazao neposluh i odanost monarhiji, koju mi želimo iskorijeniti.
Posebno skrećem pažnju drugovima iz PO Srbije da djeluju oštro i bez sentimenata prema svojim rođacima i prijateljima, jer je opći cilj iznad svih naših emocija. Dapače, drugovi iz PO Srbije moraju pokazati veću strogost od drugih.
Prema pripadnicima JVuO i četničkim jedinicama ne pokazivati nikakvu milost.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!”
To je zvanično priznanje da je prije toga radila iznad zakona i ustava i svi oni koji su rukovodili imaju komandnu odgovornost za sva ubistva koja su se dogodila. Jovo Kapičić u medijskim nastupima je sam priznao da je učestvovao u zločinima i da je svoju funkciju obavljao bez zakonskih ograničenja. “
,Naredni komunistički zločin protiv Srba bilo je ubijanje oko 30.000 Beograđana poslije oslibođenja toga grada tj. poslije 20. oktobra 1944. godine. Među ubijenim Beograđanima bilo je oko 60 profesora univerziteta i drugog univerzitetskog osoblja, kao i veliki broj onih Srba koji su izašli na ulice Beograda, uzeli oružje i pomogli partizanima i Crvenoj armiji da oslobode grad. Svi oni su gonjeni u „crnoj marici“ kao što su Nijemci za vrijeme rata.“
,,Prema podacima američkog ministarstva vojske, komunisti su u Beogradu strijeljali „između 13.000 i 30.000 ljudi”. Major Ozne Milan Trešnjić svedočio je da je u kvartu kojim je on komandovao ubijeno 800 civila, a Beograd je imao 16 kvartova“
Dakle pobijeni su CIVILI.
,,Đilas i Velebit u martu 1943. godine u Zagrebu ubeđuju Kašea i Horstenaua:„Mi se ne borimo protiv vas, Nijemaca. Mi se samo branimo. Nemojte nas goniti i nećemo pucati na vas. Naši neprijatelji su četnici. Mi se borimo samo protiv njih.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; M. Đilas „Partizanski rat“, Beograd 1979. godine). Dogovor je poštovan, bez obzira na to što ga je Ribentrop osudio i odbio, ali je „fer plej“ održan….”. Otpor prema nacistima je bio samo izgovor, dok je pravi cilj bio doći na vlast i zavesti sistem integralnog komunizma,“ Tito u jugoslovenskoj skupštini 26.6.1950. godine.“
,,Žalosno i velika sramota je da se o stradanjima na Golom otoku ćuti, pogotovo kada se zna da je uhapšeno 55.000 ljudi-slobodara i ljubitelja Rusije, da je 8.800 njih ubijeno i to na zvjerski način, bacano u more, sahranjivano kao pse po bilećkom i golootočkom kamenjaru, udavljeno u moru kao što je slučaj sa ambasadorom Žarkom Popovićem iz Bjelopavlića.“
Bilo bi lepo napisati i da je brat Zikice Jovanovica Spanca bio na Golom Otoku.
VIDEO:Huda jama u Sloveniji , najveća do sada otkrivena masovna grobnica žrtava komunista:https://www.youtube.com/watch?v=M0-TZORB3eo
VIDEO:Komunističko-partizanski zločini u 2. Svetskom ratu (priznanje Branka Mulića): https://www.youtube.com/watch?v=cmvCwa9nPgs
У ситуацији терора, насиља, масовних ликвидација невиних и недужних, коју су створили комунисти, почев од краја 1941. године па до краја рата и окупације, посебно су страдали свештеници Српске православна црква, Митрополије црногорско-приморске. О томе речито говори извјештај који је митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) упутио Светом синоду Српске православне цркве 2. фебруара 1944. У извештају су пренети следећи подаци: [1]
„1) На територији ове епархије током протекле три године дана порушени су и запаљени сљедећи манастири: Режевићи, Градишта, Ждребаоник, Жупа и Бијела.
2) Скоро сви остали манастири који су у саставу Митрополије црногорско-приморске оштећени су, руинирани и материјално опустошени, односно покрадени, јер је већина манастира под контролом комунистичке организације.
3) Свештеномонаси су дијелом побијени, многи од њих су бјекством од комуниста себи спасили живот и тако избјегли смрт и тиме, због више силе, напустили манастире.
4) Комунизам је овамо нанио велика зла нашем народу. Убиства, пустошења, паљевине, терор и слично трпио је наш национални свијет. Црква је жестоко страдала. Седамнаесторо браће наше свештеника убијено је од комуниста.
5) Са подручја ове епархије окупатор је ухапсио и интернирао девет свештених лица ван граница Црне Горе.
Порушени и опљачкани манастири и многобројне цркве широм Црне Горе, девастирани су, са срушеним иконостасима, обијених врата и поломљених прозора, језиво су изгледали, а поједини од њих служили су за затварање стоке, као манастир Режевићи, на примјер.[2]
Током 1941. године побијени су:
1) Свештеник Василије Божарић, парох рогамски, убијен је 15. новембра 1941. као једна од првих жртава комунистичког терора. Комунистима се није свиђао његов национални и хришћански рад с народом његове парохије и зато је убијен. Био је жртва оних који су му пљували на крст.
2) Јереј Петар Вујовић, парох метеришко-друшићки, код Жупе Добрске, убијен је у Куновом присоју 1941. године. Партизани су га послије бестијалног мучења и иживљавања над њим, живог бацили у јаму дубине око 70 метара, а по свједочењу људи који су у то вријеме били дјеца, чувајући стоку у околини јаме у коју је био бачен отац Петар Вујовић, његов вапијући глас, позивајући за помоћ, чуо се из јаме пет дана након што је у њу бачен.
3) Архимандрит Никодим (Јањушевић), старјешина манастира Жупа код Никшића, убијен је од партизана 29. јуна 1941. године. Убијен је у манастиру, да би манастир потом опљачкали. Однијете – покрадене су све манастирске драгоцјености као и шеснаест (16) игуманових одликовања.
4) Ново Караџић, свршени богослов из Запала код Лијеве Ријеке, убијен је 1941. године на звјерски начин од својих рођака.
5) Јереј Богдан Церовић, парох жабљачки, убијен је 5. новембра 1941. заједно са својим сином јединцем Драгутином. Комунисти су потом на Јеванђељу у цркви у Барама Жугићким, написали: “Ликвидирасмо попа Богдана Церовића, разбојника. Ако се не уразумиш и тебе ће снаћи што је њега снашло.”[3]
Током 1942. године побијени су:
1) Јеромонах Теофан (Бајатовић) сабрат манастира Косијерева убијен је на Бадњи дан 1942. Одведен је из манастира и одмах убијен, а потом је његов леш бачен у јаму у селу Видно код Вучедола.
2) Протосинђел Варнава (Бућан), настојатељ манастира Подластва у Грбљу, убијен је 24. јануара 1942. Налазио се на дужности настојатеља манастира Подластва само неколико дана, јер је претходно боравио у Албанији. Из манастира је изведен од комуниста и послије мучења и иживљавања над њим, убијен је, а његово тијело унакажено. Послије неколико дана од убиства његов леш је пронађен на гувну код Светог Стефана.
3) Јеромонах Гаврило (Дабић), старјешина манастира Жупа код Никшића, одведен је од партизана из манастира на Благовијести 1942. године, убијен, а његово унакажено тијело пронађено је послије неколико дана, бачено у јами званој Плоча код Драговољића.
4) Јереј Ново Делић, парох планинопивски, који је као парох на дужности у својој парохији провео само неколико мјесеци, убијен је 3. априла 1942, а потом је његов леш бачен у бунар на мјесту званом Беришина Лука.
5) Јереј Ристо Јарамаз, парох косијеревски, убијен је на Јовандан 1942. на путу званом Кнеж до Петровића. Партизани су му послије егзекуције ставили епитрахиљ око врата и крст у руку.
6) Поп Павић Кековић, парох павковићки, убијен је почетком јуна мјесеца 1942. године.
7) Поп Васо Поповић, парох вучедолски, убијен је од комуниста између Божића и Богојављења 1942. Прије његове егзекуције, понуду комуниста да приђе њима одбио је ријечима: “Ја сам војник Христов”.
8) Попа Рада Поповића, пароха величког, убили су партизани у Шпиљи на Сињајевини. У исто вријеме убијен је и протојереј Лазар Радоњић, парох речински.
Током 1943. убијени су:
1) Свештеник Саво Пејовић, парох поборско-ластвански, убијен је из засједе 26. августа 1943.
2) Поп Голуб Чукић из Васојевића.
Током 1944. убијени су:
1) Јереј Станко М. Шаулић, парох тепачки, убијен је 30. децембра у Никшићу.
2) Михајло Барбић, парох кртољски,
3) Крсто Марковић, парох орашко-штитарски,
4) Ђуро Томовић, парох прошћенски,
5) Петко Јовановић, теолог,
6) Јанко Шћепановић, богослов.“[4]
Како пише протојереј Џомић у трећој књизи “Страдање Српске Цркве од комуниста”, проверени и аутентични подаци говоре да су комунисти у току Другог светског рата побили више од 480 српских свештеника, монаха и богослова на простору Југославије. Негде се помињу и подаци од 524 свештеника.
Ima ovih dokumenata jajo , jako puno , ali evo ovo sam samo citirao. A u Valjevu je prema spisku Karapandjica streljano nakon ,, oslobodjenja “ od strane komunista oko 2 600 ljudi , i to po spisku. Inace spiskove streljanih mozete naci u Arhivu u Valjevu , gde sam ih i ja pronasao , bar jedan deo , Nadam se da nisu unisteni , jer je dosta dokumentacije unisteno pre prvih visestranackih izbora kada su se komunisti uplasili da ce mozda izgubiti vlast.
Licno sam bio prisutan kada su Slovenci dolazili u Vojni arhiv Srbije da traze dokumentaciju o zlocinima komunista.
Jako je cudan podatak da iako su godine cuvanja tajnih dokumenata o komunistima u Srbiji istekle u Engleskoj arhiv za Srbiju se i dalje ne otvara u potpunosti , dok to nije slucaj sa drugim podrucjima. Da li je to mozda Broz bio Engleski spijun pa bi to lose delovalo na idolopoklonike ovog diktatora , na koje i danas racunajun. Nemojte nikada zaboraviti da su koministi bili internacionalisti { kao i danasnji mondijalisti , a oni se ponose Europejstvom , ali ne i Srpstvom }. i njima je pripadnost Srpskom narodu uvek cinila nekakvom sramotom.
Zamoli cu Vas da ne sirite vise ovu nakaznu , srbomrzacku politicku jeres medju narodom, i pogotovo omladinom, jer ,,Najvecu stete nasem narodu su naneli komunisti i fasisti “ – sto rece prof. dr Kosutic , nas prvi ambasador u Izraelu koga je postavio { crnogorski ] komunista Slobodan Milosevic.
Vise se necu oglasavati po ovom pitanju.
Добро аргументован чланак и прилози.Ми смо 1990 године покушали да у оквиру рехабилитацује српских патриота, који нису чинили злочине према сопственом народу,покушали неколико ствари:
– покушали поставити спомен плочу генералу Михаиловићу на којој је писало-Српском Чичи-освешћени Срби 1941-1990.Та плоча нам је одузета од стране полиције у подножју Равне горе.Враћена нам је после годину дана да би је Вујић-Суботић избацио из Клуба Монархиста и -уселио-Брадића и његове борце.
. покушали преко др Јована Томића савезног посланика да се донесе Закон о рехабилитацији,али је Вук Драшковић избацио Јоцу из СПО-а и тако минирао акцију.
-организовали *суђење Јосипу Брозу* у хотелу Јабланица али нас је полиција пендрецима растерала, иако је то била легална скупштина странке… Изгледа да се Срби никад неће освестити и нама непријатељи не требају.
Postovani secam se Vasih pokusaja da realizujete svoje ideje . Tada sam bio u Beogradu na studijama i pratio sam , koliko se moglo , sva ta desavanja . Nisam ucestvoao u tim desavanjima ali ipak , mozda je na mene najvise ostavilo utisak Vasa organizacija sudjenja J. B. TITU.
Epilog svega Vam je poznat. Komunisti su preko milicije , sudova ,,novinara “ i laznih opozicionara sve to pokusali da obesmisle , kao sto i sada to rade .Godine koje su proveli na vlast ucinile su ih veoma vestim vladarima i manipulatorima u odnosu na svoj narod, ali nikada nisu naucili da budu dobri u upravljanju na korist i srecu svog naroda, sto je bitna razlika.
Mozda ce Vam neke sitne duse nekada reci neku ruznu rec za Vas rad ali Vi cete ipak biti upamceni [ pa makar i u lokalnim okvirima , ] kao neko ko je imao hrabrosti da tako nesto uradi u vremenu kada se moglo ostati bez posla , ili umreti na precac u ,,prisustvu sluzbenih organa . „Ili kako bi rekao veliki i neponovljivi Seneka ,, Ako ti niko ne zavidi pitaj se sta si u zivotu radio. „Trebalo je imati hrabrosti za to , a Vi ste tada imali za to.
Respekt! !
Bravo nebitni lik,tačno se zna koga su četnici ubili,a koga su komunisti nema,svaka ti čast,da se jednom ovim komuno fasistima zatvore usta,jer suu više ubili Srba za noć 44 nego Nemci za 4 godine
A štankažeš na onog tvoga cenzurisano predsednika, koji ćuti na onakav napad na novinarku,ti kao bivši policajac znaš ko je Lukas,ako on ne zna
To Nešo junački SINE, rešio si da ih dirneš gde ih boli. Ne mogu bravari, secikese i bitange se meriti sa veličinom Vojvoda, Đenerala i domaćinskih sinova!