Praznično dobro u nama

“Ako vam svako stalno laže, posledica nije ta da vjerujete lažima, već da zapravo niko više ne veruje ni u šta.” Hana Arent.

U Valjevu su mnoge stvari postignute solidarnošću, mnogi objekti izgradjeni samodoprinosom. Mnogo godina nakon takvih akcija, objave vesti o humanitarnom radu ili akijama takve vrste izazivaju negativne komentare . Ako je samodoprinos za neke tekovina komunizma, kako smo izgubili solidanost I empatiju koja je deo ljudskosti?

Novogodišnji I božićni praznici uobičajeno su vreme za darivanje. Počev od onih najmladjih koji sa nestrpljenjem očekuju dolazak Deda Mraza do kupovine poklona I darivanja ljudi iz našeg neposrednog okruženja I onih kojima je pomoć potrebna.

Upravo izmedju ovih praznika u Valjevu su mediji izveštavali o tri akcije donacija I pomoći. Najpre, grad Valjevo, Centar za socijalni rad , Udruženje “Vozi bicikl produži život” uz donaciju trgovine Žinasa podelili su oko 80 paketića deci na selu. HK Krušik donirala je valjevskoj bolnici million dinara za borbu protiv korona viusa. Rotari klub iz Valjeva donirao je uredjaje za prečišćavanje vazduha takodje valjevskoj bolnici, odeljenju pedijatrije.

Medju prvim komentarima koji su Vamediji pristigli na ove vesti bili su oni najnegativniji. uvredljivim rečima pojedini gradjani nastavili su da se obračunavaju sa donatorima I na društvenim mrežama. Već na prvi pogled činjenica da bi neko mogao da omalovažava humanitarni rad I društvenu odgovornost ozbiljno ljulja temelje svih principa organizacije života pa I osnovnih postulata našeg postojanja. Kako smo kao grad došli u takvu situaciju?

Najpre, proteklih godina imali smo priliku da u Valjevu vidimo na koji način mehanizmi laži kroz korišćenje medija mogu lako postati sistem manipulacije uperen prema sopstvenim gradjanima. Kroz najprizemniju satanizaciju neistomišljenika iznošene su I vrednovane laži. Oni koji su imali tu privilegiju da odlučuju u ime gradjana, izopačeno svesni svoje moći uspeli su da iste laži koriste I za račun sopstvene promocije često protiv sopstvenih gradjana.

Takav model ponašanja koji se toplo preporučivao Valjevo je polako uvukao u period opšte tame koja I jeste bila cilj sam po sebi , kako se ne bi moglo videti činjenje. U toj tami , ljudskost se nije vrednovala, a jedino precenjeno  bila je odanost.

U takvim okolnostima ne čudi što je pobudjena sumnja u svaku moguću istinu pa I činjenje. Ako smo kao društvo u Valjevu učeni da postoji samo jedan oblik dobra I to isključivo lično dobro , onda je razumljivo da dobro drugih ne postoji.

Naviknuti na ovaj model ponašanja lako smo došli I do toga da pravimo poredjenje. Moje dobro naspram ništavila , ali I posebno naglašenog dobra onih koji materijalno ostvaruju dobit. Tako smo otišli I korak dalje pa smo kroz materijalno I lično došli u situaciju ne da vrednujemo čin nego da ga u zavisnosti od naših ličnih motiva omalovažavamo.

Tako su oni koji lično nisu ostvarili princip dobra osudili one koji su pokušali da etički zadovolje I samu formu, ali I pokažu model dobre prakse. Etika u moralu prepoznaje I hedonističko dobro. I danas filozofi vode rasprave na temu utilitarističkog dobra. Ali to je neko drugo pitanje.

 Pogrdne reči bile su konkretno u nevedenim primerima upućene darodavcima.

 U slučaju paketića za decu mogli smo da pročitamo komentare:

Oni koji su samo videli sliku :To su naše pare iz budžeta , a oni se kite tudjim perjem.

Oni koji su pročitali tekst komentarisali su donatora paketića: On je I zaradio u koroni , nas su pozatvarali.

U slučaju donacije Krušika :

Oni koji su ostali bez posla : Daju million bolnici , a otpustili radnike.

Oni koji ne podržavaju vlast : Mogli su I više , to je smešno , koliko su dali GIM-u?

U slučaju Rotari donacije:

Oni koji misle da je Rotari klub sektaška organizacija: Satanisti da daju deci , to je sumnjivo.

Oni koji su videli samo slliku I na njoj nekadašnjeg istaknutog člana parije: Kako te nije sramota ?

I tako su prošli praznici. Neko je nešto darovao , a ostali su imali priliku da saznaju nešto o sebi, okruženju I svom gradu. Svi zajedno naučili smo da I ono dobro može biti loše. A nismo to mi .

Niti smo tako učeni, niti smo tako odrastali niti su nam to bile vrline.

Možemo li da se vratimo onom što smo znali, što smo bili I najvažnije onom što jesmo?

Sigurno da možemo. Za početak moraćemo da pobedimo novog sebe I da za dobro kažemo da je dobro pa I ako nije u našu ličnu korist, a za ono što je loše kažemo da je loše I svojim primerom pokažemo bolje.

Jer ako se već ponosimo što smo Valjevci, a ne Valjevčani, ako ovde govorimo najčistiji srpski jezik I znamo da je srpski , a ne srbski (jednačenje suglasnika po zvučnosti b u p”, ako smo ovde odgajili jednog Vladiku Nikolaja, ako smo ovde nekim putem doveli Matiju Bećkovića, Mišića, Nadeždu Petrović, Desanku Maksimović …zašto to I ne pokažemo?

“Zakon progresa drži da sve mora biti bolje nego što je bilo ranije. Zar ne vidite da ako hoćete samo bolje, bolje i bolje, vi gubite dobro. Dobrim se više ništa ne meri.”Hana Arent The New York Review of Books, 26.10.1978.