Demonstracije zbog pristrasnog informisanja javnosti sa zahtevom za ostavkom direktora RTS-a Dušana Mitevića prerasle su tog 9. marta u demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića. Slike vodenih topova i demonstranata tog dana obišle su svet.
SPS na čelu sa Slobodanom Miloševićem te 1991. godine čvrsto je držao vlast , a kao poluge svoje moći koristio je javni servis i druge medije tih godina. Opozicija predvođena SPO (sa 19 mesta u skupštini) i u manjoj meri DS (sa 7) je bila podeljena unutrašnjim sukobima i sujetama.
Demonstracijama je prethodila oštra borba SPO-a protiv miloševićevog režima jer je na izborima 9. decembra 1990, SPS ostvarila ubedljivu pobedu, dok je Drašković dobio preko 800.000 glasova u borbi za mesto predsednika i tako postao glavni protvnik novog-starog predsednika Slobodana Miloševića. Kako su mediji bili uglavnom pod upravom vladajućeeg režima SPO je tada pokrenuo svoje partijske novine Srpska reč. Ipak to nije bilo dovoljno da se pozicija informisanja u potpunosti zadovolji.
“TV Bastilju moramo da oslobodimo… Nikakva sila ne sme da nas uplaši ili zaustavi… Odvažno i hrabro 9. marta u podne kod kneza Mihajla”, rekao je u pozivu gradjanima tada Drašković.
Bilo je predviđeno da se protest održi na Trgu Republike u Beogradu. U raznim delovima grada dogodili su se incidenti pre samog protesta, pošto je milicija, često i brutalno, pokušala da usmeri mase ljudi koji su išli prema Trgu; čak su i govornici, među kojima i Drašković, imali problema da dođu do Trga. Milicija je upotrebljavala suzavac, vodene topove i BOV vozila.
Trg je bio prepun gradjana koji su za tu priliku došli I iz raznih krajeva Srbije. Procena je bila da se tu nalazilo oko 100 000 ljudi. Drašković se tada uz dozvolu Vide Ognjenović, koja je bila član DS-a obratio sa balkona Narodnog pozorišta. Vatreni govor snažno su podržavali okupljeni gradjani koji su uzvikivali parole I povicima I aplauzima dali aklamaciju njegovom govoru.
Policija je po nalogu tadašnjeg režima već krenula ka demonstrantima. Vodeni topovi bili su upereni u masu naroda koji je odgovarao bacanjem kamenica I delova žardinjera na oklopna vozila. Drašković je sa balkona povikao : “Juriš!”
Protest se zatim razlio po susednim trgovima i ulicama i veći deo centra Beograda je ličio na ratnu zonu. Od ovog trenutka milicija je uspela da se pregrupiše i češće i žešće je napadala.
Oko 15:30 časova u Masarikovoj ulici je nakon pada sa pet metara visine poginuo milicioner Nedeljko Kosović (1937—1991), nakon čega je grupa od pedesetak milicionera, stacioniranih na uglu ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša, oko 16 časova pucala i pogodila pet građana. Jedan od njih, Branivoje Milinović (1973—1991) je zadobio smrtonosnu prostrelnu ranu.
Posle podne je Drašković, zajedno sa velikom grupom demonstranata, neuspešno pokušao da se probije na zasedanje Narodne skupštine. Dok je izlazio iz zgrade, oko 20:00 uhapšen je sa zamenikom predsednika SPO, Jovanom Marjanovićem. Među milicionerima koji su uhapsili Draškovića bio je i Naser Orić.
Po nalogu predsednika MIloševića na ulicu su izašli tenkovi. A u samim demonstracijama učestvovali su I studenti. Demonstracije su trajale nekoliko dana, sve dok nisu pušteni iz zatvora Vuk Drašković i ostala lica uhapšena tokom demonstracija.Mitević, direktor RTB je podneo ostavku.
Samo dva dana kasnije vladajući SPS održao je kontramiting na Ušću.
Zanimljivo je da je jedini program sa potpunim izveštavanjem u tom trenutku imao B92, ali kako je njihov program u jednom trenutku nestao vlast je dala obaveštenje da je “ušla voda u koaksijalni kabl”. Upravo ovaj izraz kasnije je odomaćen sa značenjem gušenja slobode medija.
Остарио сам, као да сам јуче био…
A bio sam spreman da poginem,ostario čekajući bolje
Либерална странка из Ваљева, била је суорганизатор демонстрација 9 марта. Договорили смо се да ми организатори скупимо у хотелу Мажестик најкасније у пола дванаест. Тако је и било. Нажалост, Вук Драшковић лидер СПО, чије је седиште било у улици Џорџа Вашингтона није стигао на време а није било начина да проверимо где се налази јер смо добили информацију да је кренуо на Трг Слободе.
егде око 10 минута до 12 кренули смо ка споменику кнезу Михаилу ја и професор Мићуновић и остали представници организатора. Успут смо добили информацију да Вук покушава да се пробије кроз полицијски кордон, који је био свуд око Трга слободе.
Попели смо се на степенице споменика и уз помоћ мегафона, покушавали да се обратимо окупљеним. Стигао је и Вук и покушавао са мегафоном али се ништа није чуло.
Одједном је настао хаос јер је полиција напала са свих страна: са 2 оклопна транспортера један од палате албаније други од телевизије са неком решетком испред. Од Калемегдана на коњима и са псима ……
У сред демонстраната су бацили сузавац тако да је др Мићуновићу позлило и одведен је код лекара.
Тада нас је Вида Огњеновић управница Народног позоришта позвала и дала нам озвучење, Вук је сео на ограду балкона и пребацио ноге ка Тргу, једва смо га окренули и вратили у безбеднији положај. Из оклопних транспортера су се чули пуцњи људи и излетали некакви бели папирићи. Људи су падали и ми смо мислили да се гине. Тада је Вук изговорио онај чувени позив на јуриш,.
Сишли смо онда у хол, ставили сви руке у средину и заклели се да ћемо да гинема са нашим народом. И изашли смо на Трг. Кренули смо полако према Скупштини а поред нас је пројурило полицијско возило и зарило се у масу. Из њега је извучен полицајац који је у руци држао пиштољ али није био уперн у нас. видело се да је уплашен и ми смо га заштитили од линча.
Чекали смо позив у Владу јер је наводно премијер Зеленовић у Новом Саду па дк стигне. Коначно су нас позвали и ми смо кренули пречицом али су сва врата на која смо пробали ући била затворена. Вук је посумњао у замку и врати се у Скупштину а ми смо наставили од врата до врата и коначно су једна била отворена. Пошли смо да обавестимо Вука да ће бити разговора али смо се мимоишли, он је са демонстрантима ишао улицом ка Влади а ми пречицом ка Скупштини. Онда се и он вратио у Скупштину али је у Скупштини ухапшен а да ми нисмо знали. Кренули смо на тзв. резервни положаја тј. у поткровље у Народног фронта где смо и сазнали за хапшење Вука. Они против којих смо демонстрирали су данас власници капитала у Србији,а резултат њиховог рада је урушена српска привреда и стотине хиљада радника -мученика.