Ženske brazde: Nit nas ko vidi nit nas ko čuje – Radenka Stanković Gola Glava

„Niko nas ne ceni, ne poštuje i ne vidi da smo žive“, kaže Radenka Stanković iz Gole Glave o položaju žena na selu. Za njih nema praznika i odmora, a nema ni pomoći sa strane. Radenka za Vamediu kaže da po šest i više meseci ne stiže da ode do Valjeva , a kamoli negde dalje.

Do domaćinstva Radenke Stanković stižemo zaobilaznim putem jer je u toku rekonstrukcija mosta u njenom selu Goloj Glavi. Tim putem do njenog domaćinstva svakodnevno dolazi i cisterna za mleko jer Radenka ima farmu sa 33 krave i dnevno isporučuje oko 520 litara mleka.

„Nema nas nigde, niti nas ko poštuje i vidi. Da li ste nekad videli ženu sa sela da je bila na nekoj funkciji u Opštini? Ja nisam. Niti nas ko poziva niti obilazi. Nema je nigde , ona je samo tu da radi , a nismo mi baš nepismene i neškolovane. Što nas potcenjuju?“, kaže Radenka dok objašnjava položaj žene.

Ona ističe da je njeno domaćinstvo dobilo od Agrorazvoja subvenciju u poljoprivrednoj mašini što im mnogo znači , ali ističe da je činjenica da njeno domaćinstvo spada u red razvijenih i da za neka sredstva može da konkuriše samo preko IPARD-a što je opet jako teško.

„Mi imamo 33 krave , a država daje subvencije ako imaš do 20 krava . Mi smo tu malo i kažnjeni. Dobiti sredstva preko IPARD-a je jako jako teško. Zato sve moramo sami, moj suprug i ja , sin nam radi u Valjevu, ali je ovde na selu sa nama i pomaže nam koliko može. Ćerka i je na fakultetu u Beogradu, a sa nama živi i moja svekrva. Ali ona je stara i ne može mnogo toga. Ako nešto može , može, ako ne pa šta ćemo, radila je ona puno“, kaže Radenka i dodaje da u selu ima žena koje žive same , deca otišla svojim putem:“Sad je i ova epidemija uticala da oni retko dolaze , one nemaju ni dinara , a imaju po 70 godina. Ne mogu one više da rade, muževi im pomrli. Komšiluk pomaže, ali selo je ostarelo, sve je manje ljudi“.

Radenka je nekada bila zaposlena u fabrici Milan Kitanović, ali kako kaže nikada nije napuštala selo, putovala je radila u gradu i uporedo radila u selu. „Mi nismo imali kola i ja sam znala da trčim na autobus jer ne mogu da stignem sve da završim. A mi smo ostali dosledni našem selu, kad sam ostala bez posla krenuli smo ovde još više da radimo. Nije bilo lako , preko rodjaka smo podigli neke pare i krenuli u ovu priču, vraćamo i sada neke kredite, ali su bar bili povoljni. Samo mora mnogo da se radi. Ispočetka sam nosila mleko , a to su stotine litara koje predju preko mojih ruku . Ručno smo muzli, a ja i sad kao tada imam svinje, ovce , imam baštu, mi spremamo i hranu za krave pa se mora i na njivu iako to više muž radi. Znate ako ujutro ne pomuzete dobro kravu uveče morate da zovete veterinara  jer dodje do upale vimena  . Nit je jednostavno nit je lako“, priča Radenka .

Lepo uredjeno domaćinstvo sa više pomoćnih objekata , starom i novom kućom, krivudava staza i cveće zahteva mnogo rada. Ona kaže da i ne zna kad joj dan počne , a kad se završi. Dan traje uvek.

„U gradu kad se radi posle osam sati idete kući i u hladovini ste. Ja ležem u pola jedan, a ustajem u pola šest. Kad ustanem radim baštu i cveće i krećem u štalu. Hrane se krave , pripremam aparate za mužu i kreće muža. To traje do jedno devet. Onda spremam doručak i oko pola deset smo na doručku i našem sastanku gde se dogovaramo šta ćemo dalje. Ako ima problema u štali onda do 11 nema doručka . I tad kreće silaža, to je dug proces, puno je stoke , a ja imam puno krava. Ja moram da procenim po vimenu da li imam mužu u podne ili nemam. Ako ima muže onda ona mora da se uradi. Onda sledi pranje opreme, održavanje štale dodje pola 4. E tad treba nešto i pojesti pa se sprema ručak. I posle krećem dalje, seno opet, a u medjuvremenu moram da nahranim svinje više puta na dan, da se staram o ovcama. Tu su i svi poslovi u kući , veš, raspremanje. Kažu u gradu se ubiše od posla. Pa šta ja da kažem?“, iskrena je Radenka.

Ona objašnjava da je proizvodnja mleka u njihovom domaćinstvu oko 150 000 litara na godišnjem nivou. Cena mleka u otkupu 36, 6 dinara po litru, a premije ni za jedna mesec ove godine nisu stigle.

„Kako da budem zadovoljna? Nekad smo radili sir i kajmak, ali se to ne isplati. Ja da idem na pijacu nemam vremena, kad bi imala nekog da me ubaci u neki hotel ili negde da predajem to i nekako. Mi smo to radili. U dva sata noću odemo na pijac , dodje onaj švercer i dodje mi da ga lupim onom kofom kad počne da mi skida cenu . Ako vidi da imaš više sira on ti spusti cenu neku, a moraš da mu daš, ne možeš da vratiš, pogotovo toplo, leto , ne može to. Oni pljačkaju seljake . Šta će žene im predaju jer nemaju izbora. Zato sam to prekinula, nabavila aparate za mužu . Znate ja sada kada muzem krave sve je povezano i mleko odmah ide u kazan , direktno, ne nosim više kofe i tako se čuva i kvalitet mleka, a to se traži“, kratak je opis Radenkine proizvodnje mleka.

Za probleme u selu kaže da pogadjaju podjednako i muškarce i žene. „Ma meni dodje da se umešam u to jer ovde kako se vlast menja , menja se i predsednik MZ i onda on , to je tako stalno, asfaltira kod sebe, a pogledajte naš put, ne može cisterna da mi dodje , muka živa. Što mi ne zaslužujemo bar sijalicu u centru sela, ako ne može dalje? U 21. veku tumaramo po mraku . A predajem 150 000 litara mleka, plaćam državi sve, ja sebi plaćam i poreze i doprinose. Sin mi je za sada ovde , živi sa nama , ćerka na fakultetu , ali moja je poruka njima , ne vraćajte se, bežite što dalje, ka Madjarskoj, na sever samo. I vi mene pitate da li nas kao žene neko poziva na dogadjaje? Ni na šta i nikad. Samo da radimo što više. Sad je sezona odmora jel? E ja nisam nikad bila na odmoru niti znam šta je to. Mi praznujemo samo crveno slovo i to da ne idemo u njivu, a sve ostalo mora da se radi. Kad bi to sve bilo normalno, ko što nije, ja bi zaposlila nekog na mojoj farmi da mi radi samnom. Ali kako? Jedva sastavljamo kraj sa krajem, a radimo non stop. I nemam prilaz kući normalan, nema rasvete, nema ništa. Ne postoji Gola Glava , nema ni nas. Nijedna žena nije uključena ni u šta , ništa“, razočarana je naša sagovornica.

Poseban problem jeste tehnička voda kojom se snabdevaju sa obližnjeg potoka. Sreća , kažu pa je potok zarastao i manje se sad isušuje . „Do 100 litara vode popije jedna moja krava dnevno. Jel znate koje su to količine vode? Ako bi potočić presušio , ne pitajte me šta bismo onda. Nije to samo da one piju vodu, treba to da se opere , očisti. Pa jel tako i u evropskim farmama? Ne bih ja rekla!“

Ona kaže da bi najbolje bilo kada bi neko pozvao žene i pitao šta im treba. Ali se to ne dešava. Druge žene u selu koje imaju manje krava i stoke uopšte sve i dalje rade ručno. „Pa država daje robota onima koji imaju 300 krava. A ova žena , naša , kao ja što sam nekad, ako ima 15, 20 krava sve na rukama nosi. Pa jel to u redu? Kažu da treba da se razvijamo? Kako? Da ne pričam koliko košta hrana za krave , koliko veterinar, sva sreća imamo dobrog veterinara koji odmah dodje kad ga zovemo. Ima tu svačega. Jel verujete nama je krava uginula na dan kad nam je stigla neka oprema. Ja treba da se radujem opremi, a uginula mi krava. To se dešava. Pratimo mi šta savremeni svet radi, uradili smo i izdjubravanje, ali opet mora tu i lopata ručno da radi. Šta vredi što pratimo kad ne možemo da zaradimo toliko da možemo da se osavremenimo. Kako?“

Radenka nas je provela kroz njeno domaćinstvo i s ponosom pokazala šta je njena porodica sve postigla, prepuni senici, ambari i torovi, a njene krave nahranjene, pomužene i u čistom. Dok nas ispraćaju njen suprug kaže:

„Napištite kako vi mislite da treba, ali da znate, ako nema sposobne žene na selu da je sposobna majka, domaćica , dobar radnik, nema ni domaćinstva, nema ni sela!“

*Projekat „Ženske brazde“ Vamedia realizuje u saradnji sa gradom Valjevom