Ženske brazde : Običajno pravo da budeš sluga 8

U selu se gotovo podrazumeva da se muškarac za sve pita , u svakoj kući gotovo, dominantna je jedna muška glava. Žene žrtve nasilja , najčešće smatraju da je nasilje normalno, to isto misli i njihova okolina koja to ne prijavljuje.

Uloga žene vrlo često na selu može biti gajenje dece , rad na polju, rad u kući i sve ono što joj se za odredjeni dan ili period naloži.

„Imamo situaciju koja je možda nekom teško razumljiva , ali tako je . To nekad ide toliko daleko da se odredjuje vreme kada se ide kod lekara , kada se može biti bolesno. Najveći problem jeste ekonomska zavisnost od muža, one su udajom prihvatile tu situaciju i ko su one sada da se bune , to su najčešće razmišljanja. Šta tada? One mogu samo da se vrate svojima praćene su rečima : Baš da vidim kako će oni da te prime!“ Ne mogu često da se vrate u kuću, strah je veliki, nemaju gde i obraćaju se nama . Ostvaruju pravo na socijalnu pomoć, ona nije velika , ali grad priznaje pravo zakupnine prostora za život . Sve je to do godinu dana. Pomoć je 8 500 dinara. Kako da žive od toga? To je malo. A mi dajemo i jednokratnu pomoć. Ali njoj treba posao. Platićemo joj zakupninu, može da ide na narodnu kuhinju, ali to ne može dugo da traje. Njoj treba posao. Koliko znam u Nacionalnoj službi za zapoljavanje one imaju pravo prvenstva“, kaže direktor Centra za socijalni rad Katarina Milićević.

Ipak mnoge od njih se vrate na kraju kod muža i kako iskustvo pokazuje jedno vreme situacija je mirna , a nakon toga nasilje se nastavlja . „Nasilej vrši onaj koji ima moć, a ostvaruje je iz različitih osnova prema žrtvi. Ono se uvek ponavlja“, objašnjava Milićević.

Kako bi bolje objasnila aktuelnu situaciju ona navodi sledeći slučaj iz prakse: „Imali smo u Pakljama situaciju, deda otvori crkveni kalendar pa kaže : „U ovom mesecu imamo crkvene praznike te i te i tada se može ići kod lekara“. Razumete? Ne kad te nešto boli nego kad je praznik. Njega sluša pažljivo i to potuje i njegov sin koji ima 60 godina , a kamoli snaha . Hijerarhija je nešto što u gradu nismo sretali, ali u selima to postoji. Ako ne slušaš možeš da se vratiš tvojima. A njeni joj da se ne bi obrukali kažu, „Pa nije to strašno, ćuti, gledaj šta ti kažu. Sramota je!“Žrtva se toliko uživi u tu ulogu i to traje do kraja života“.

Problem u datoj situaciji je i da žrtva prepozna nasilje . Situacija ekonomskog nasilja je gotovo najizraženija . Žrtve nasilja na selu ponekad se žale komšijama , a Centru za socijalni rad na kraju. „One ponekad žele da mi muža zaplašimo. Ne podnose prijave , ne idu u postupke. U sigunoj kući koju smo imali do 2013. godine imale smo žene sa sela. Ali sve su se vratile u selo. Posebna kategorija su oni nasilnici koji su psihički oboleli. Oni vrše nasilje nad celom porodicom , a bolesni su , ne žele to da priznaju. Ovde govorimo o psihičkoj i duševnoj bolesti. Iskustvo pokazuje da najčešće dolazi iz alkoholizma. Tu cela porodica mora da učestvuje u lečenju. Te porodice imaju stalnu tenziju ,a  bolest je u pitanju“.

Milićevića navodi da veliki problem imaju stare žene na selu koje nasilje doživljavaju i od sinova : „One su bolesne recimo i imali smo slučajeve da ih zaključavaju jer misle da je ta bolest sramota. Daju im jedan tanjirić hrane za ceo dan i to jesve. Ali to nije nasilje , to je zlostavljanje . Imali smo slučaj da smo otkrili devojku to je selo koje pripada MZ Stave, ona je bolesna od rodjenja i oni su je smestili u jednu prostoriju uz štalu, zatekli smo je bez ičega  u teškom stanju. A u selu su nam pre toga rekli da misle da je ona umrla. Nisu je godinama videli. Oni primaju novac za nju , ali to ne koriste kako treba. To je zlostavljanje. To  ne znam kako bih opisala šta smo zatekli. Smrad od štale, prostorija koja je nekad ko zna za šta služila. Nisu mogli da nam pokažu gde joj je donji veš. Nisu mogli da nam pokažu gde su joj ulošci jer je baš tada imala ciklus. Nisu mogli da nam pokažu ništa njeno. Ona nam je pokazivala igračke  koje su bile stare, prljave jako. Crni zidovi. To je bila jeziva slika. Kada smo im dali rok da sve promene oni su situaciju popravili. Ali mi ne možemo da postignemo sve, nema nas dovoljno“.  

Kako se moglo desiti da celo selo ne zna šta se dešava u pomenutom slučaju teško je i Centru da objasni. Ipak veću ulogu moraju da preuzmu na sebe predsednici Mesnih zajednica koji takve situacije i situacije nasilja treba da prijave Centru za socijani rad.

„Ranije nam oni nisu ništa prijavljivali, ali sada već imamo izmenjenu situaciju u kojima nam predsednik MZ javi šta se dešava. To je jedna od njegovih obaveza kao i zahtev za put ili nešto slično. Edukacija je ključna , informacija je ključna . Nikada se nije desilo da neko prijave komšiju , to se i u gradu retko dešava. Prijava može biti i anonimna , ne morate da se predstavite, a mi smo dužni da reagujemo po prijavi. Dogadja se da kada policija pozvoni na vrata po prijavi žene tvrde da to nije tačno , a onda u daljem razgovoru da je to bilo samo tada , više se neće ponoviti. Uvek se ponovi“, objašnjava Milićević.

Centr za socijalni rad shodno malom broju zaposlenih nema kapacitete da radi neprestani nadzor. Praćenje se radi u meri u kojoj je to moguće . Direktorka Centra navodi da je Centru neophodno bar još deset stručnih radnika .

I tako smo samo zagrebali po površini ove priče u koju neko teško može i da poveruje. Zamisliti situacju u kojoj govorimo o informatičkim tehnologijama i njihovoj primeni u svakom segmentu života, električnim automobilima , ekologiji, reciklaži, s jedne strane i istovremeno društvo nalik robovskom u kome se čak neko ne može lečiti kad je bolestan već kada to neko drugi odredi , u kome je sistem vrednosti takav da je žrtva ona koja treba da se stidi , a ne nasilnik, jako je teško. Ali takve situacije postoje. One neće nestati samo zato što odbijamo da poverujemo da je to moguće.

Dok nam se sela polako gase i društvo čini napor da ljude zadrži na selu, možda ne bi bilo loše da se pored puta, rasvete, istakne i ključni zahtev koji se odnosi na pojedinca , na onog ili onu koja trpi nasilje i za koga je i koju je svaki dan još jedan dan pakla i bola.

*Projekat Ženske brazde Vamedia Nova realizuje u saradnji sa Gradom Valjevom.