Valjevska sela prepuna su samačkih domaćinstava. Oni koji su ispratili sve one one koji su otišli ostali su sasvim sami sa ogromnim teretom zemlje . „Ništa nije toliko teško koliko samoća. Nigde nikog, sve pusto, a kako je to nekad bilo“, kaže Mirjana Savić iz sela Bačevci koja je posle 49 godina provedenih u njenom seoskom domaćinstvu ostala sama.
„Rodjena sam u selu Krčmaru, ja nikad nisam živela u gradu . Sve što imam stekli smo moj pokojni muž i ja. Kad sam 15. aprila 1979. godine prvi put ušla u ovu kuću u njoj je već bilo 4 ljudi , ja sam bila peta. Veliko domaćinstvo, dosta zemlje i stoke radilo se dan i noć. Ja u stvari i ne znam kad se nije radilo, samo za neke velike praznike evntualno. Ovako svaki dan. Stoka ne može da bude sama mora neko da je nahrani, napoji , pripazi. U kući je uvek bilo puno ljudi. I nas i dolazili su iz sela , stalno neko“, priča Mirjana koja je posle odlaska dece što za Valjevo što za Beograd i muževljeve smrti pre tri godine ostala sama na imanju.
Sa setom se priseća davnih vremena kada je kuća bila puna: „Bilo je drugačije, podelimo poslove, neko ide na njivu neko oko stoke , neko u kući sprema. Posle kad su stigla deca i oni su pomagali koliko su mogli. Sad je spalo sve na mene. I u njivu i u štalu i u kuću. Sve je na meni. Dolaze deca da me posete , ali se ne zadržavaju dugo, imaju oni svoje poslove i obaveze“.
Prepuna kuća , ali i prepuno i selo. Mirjana priča da je svaka kuća imala u proseku 5 ili 6 ukućana . Radili su svi , neko poput njenog supruga i u gradu i na selu. Sada su retke kuće u kojima je 4 ljudi. Ostala su samačka domaćinstva. „Drugačije je to bilo. Dodje neko da pomogne , ako se ima mnogo posla , a i mi smo išli isto . Pa se skupi i do 20 ljudi i posao se završi začas. Sad najveći deo radim ja sama. Pozovem da mi neko pomogne kad su poljski poslovi u pitanju. Ja ipak ne mogu da orem , kosim , ali imam baštu , sadim povrće, hranim stoku. Imam 12 ovaca , koze, svinje , kravu i tele, kokoške. Nemaš sad koga ni da zovneš da ti pomogne . Koga kad su svi mladji otišli ovo što je ostalo jedva da sebe može da gleda.Nema više ni prela ni posela što bi se reklo, nema da se narod okuplja da se nešto dešava. Sad još i ova epidemija pa se niko ni sa kim i ne druži. Vidjamo se na ponekoj svadbi i sahranama. Ima pustih kuća“, priča Mirjana.
Jedan njen radni dan nema radno vreme . Kako kaže ustaje u šest svakog jutra stara se o stoci , nahrani ih, potom čuva ovce , rad po kući, priprema sira i kajmaka i odlazak u njivu. I tako svakog dana. U Valjevo retko dolazi: „Nekad sam išla češće bar jednom sedmično jer sam prodavala sir i kajmak. Sad to prodajem kući imam svoje stalne mušterije i oni pozovu telefonom pitaju koliko čega imam kažu koliko im treba i dodju. Račune ponekad pošaljem po nekom da mi plati . Ja imam muževljevu penziju , porodična penzija , nije velika , ali plaćam račune i kupim ono što mi treba što ja ne mogu da proizvedem, zna se i ulje, šećer, deterdžent , sve što treba. Malo nešto zaradim od sira i kajmaka. I tako to funkcioniše. Ima ovde ljudi koji nemaju ni toliko, nije lako“.
Kaže da joj nije poznato da su žene u selu uplaćivale sebi staž i većina je bez prihoda sada, eventualno ako postoji neka mala penzija supružnika i pomoć dece .
„Ja sam ovde od 1979. godine nikada mi niko nije rekao da neki posao nije za mene. Ili da mi kaže tvoje je samo to. Radila sam sve poslove. Nikad niko nije rekao: „E ti si žena i sad za tebe ima nešto posebno.“ Niti je u selu tako nešto bilo organizovano. Ja ne znam da je ikada neko pitao da li mi žene nešto tražimo ili nam nešto treba. Nikad niko. Sve što se tiče sela baš to su se oduvek pitali muškarci . Žena na selu praktično nikad ne odlazi u penziju. Mora da radi do kraja života , ako misli da ima bar osnovno. Nije to kao u gradu , radiš do 65 i odeš u penziju. Ne, ovde na selu penzije tako nema. Nema odmora , nema slobodnih dana, eventualno baš ako je neko bolestan pa ne može , a ako je zdrav e onda ima šta da se radi. Godine nisu bitne“, priča Mirjana kojoj društvo svakodnevno pravi pas Žuća, dve mačke i četvoro mačića.
Po njenim rečima, leto je još i živo u selu jer dolaze mladji na odmore i ostaju duže, pomažu, nešto se i dešava. Ali ide jesen, ide zima. Seoski put opet će ostati pust, a tek po koji prolaznik viknuće je sa puta i zastatati na trenutak. Ispraća nas sa pozivom da se opet dodje jer kako kaže: „Najteže je kad čovek ostane sam!“
*Projekat Ženske brazde Vamedia Nova realizuje u saradnji sa gradom Valjevom