Radionicom psihosocijalne podrške, uz poštovanje protivepidemijskih mera, Udruženje slabovidih i slepih Grada Valjeva obeležilo je 15. oktobar – Svetski dan slepih i slabovidih osoba (Dan belog štapa). Radionica je održana u okviru projekta „Sveobuhvatna psihosocijalna podrška osobama sa invaliditetom u redovnim kao i u vanrednim okolnostima usled pandemije KOVID-19“, podržanom na konkursu Grada Valjeva iz oblasti zaštite lica sa invaliditetom. Ciljevi su razbijanje stereotipa i predrasuda prema osobama sa invaliditetom, proces inkluzije i uključenje u društvene tokove.
Udruženje radi otežano, ali uspeva da funkcioniše prilagođavajući se uslovima pandemije, kaže stručni saradnik udruženja Katarina Pašić: „Ovaj dan je, pre svega, bitan za ljude sa oštećenjem vida, ali i za donosioce odluka i za širu javnost, kako bismo ih još jednom podsetili da među nama žive ljudi koji imaju težak invaliditet, a suočavaju se sa velikim problemima i preprekama – kako u lokalnoj zajednici, tako i na nacionalnom nivou. Odnosi se to na ostvarenje njihovih prava u sistemu socijalne zaštite, penzijsko-invalidskom osiguranju, zapošljavanju, pristupačnosti itd.“
Psihosocijalnu podršku sprovode psiholog Kaja Jovanović i socijalna radnica Tijana Ristivojević. „Realizujemo jednom nedeljno dvočasovne radionice psihosocijalne podrške o temama koje izaberu članovi udruženja, oko čega uvek imamo saglasnost i obostrano zadovoljstvo. Ove godine smo imali i dva celodnevna izleta na kojima smo obilazili etno-sela, bili gosti jedne porodice, imali divno druženje, ali smo održali i psihosocijalne radionice. Bio je to poseban doživljaj za sve članove. Živa reč u ovom trenutku mnogo znači, jer se dotičemo tema koje su im bitne, produbljujemo ih, što ih osnažuje za dalje kretanje kroz život“, ističe Kaja Jovanović.
Prethodne dve godine udruženje je radilo projekat „Korak ka socijalnom preduzetništvu“, baziran na radno-okupacionim aktivnostima, kreativnim radionicama i institucionalnoj održivosti, ističe Katarina Pašić. „Pandemija nas je sprečila da realizujemo sve te aktivnosti na putu ka socijalnom preduzeću. Brzo smo se prilagodili tako što smo počeli da radimo u manjim grupama, intenzivirali individualni rad sa članovima, materijal za radionice su nosili kući pa sami i uz pomoć porodice pravili predmete, psihološko savetovalište smo u špicevima epidemije takođe preusmerili na individualni rad, preko telefona i interneta. Najbitnije je da psihosocijalna podrška nije izostala.“