Tešnjar na filmu i u stvarnosti dve različite priče

Tešnjar je poslednjih  godina postao neizostavno mesto za snimanje filmova i serija. Koliko god nam bilo drago kada vidimo kadrove naše Stare čaršije u istoj meri godinama ne preduzimamo ništa da se ona sačuva. Dok objekti padaju filmske ekipe postavljaju cerade.

Pre samo nekoliko dana završeno je snimanje kadrova filma „Što se bore misli moje“ u Tešnjaru, a našu Staru čaršiju tokom prošlog meseca mogli smo da vidimo i u filmu Toma,“Zona Zamfirova2“, „Branilac“, „Beležnica profesora Miškovića“samo su neki od novijih serijskih i filmskih naslova u kojima je deo radnje smešten baš u Tešnjaru.

Dok gledamo kadrove gotovo da zaboravljamo na radnju pokušavajući da prepoznamo deo Tešnjara u koji je radnja smeštena. Neke zgrade gotovo da ne prepoznajemo, možda zato što filmadžije stavljaju scenografiju preko oronulih fasada, zastore i cerade , biraju uglove snimanja kako bi se izbegao pravi izgled.

A pravi izgled je takav da Tešnjar odavno nema ništa od svog starog sjaja. Nasuprot nekadašnjim vremenima , objekti su nakrivljeni, skloni padu, fasade se ljušte, krovovi prolamaju, a kompletni objekti sve češće i padaju.

Pre tačno 53 godine 1968. list Napred objavio je zanimljiv tekst u kome se navodi da je oformljena komisija za adaptaciju objekata koja je praktično po pisanju novinara M.Jocić imala zadatak da konstatuje stanje stvari, a u okviru mera koje su trebale da uslede konzerviranje i zaštita. Država je tada imala , ono što bismo sada nazvali projekat, a tada akcija kulturnih radnika Srbije i Valjeva. Rezulatati su bili poražavajući. “Rezultat je poražavajući pa se postavlja pitanje svrsishodnosti preduzimanja akcije konzerviranja i bilo kakve zaštite ovog dela grada.Naime, samo u ulicama Ive Lole Ribara i Birčaninovoj izvršeno je 35 obimnijih adaptacija kojima je bitno izmenjena fizionomija i izgled zgrada. Umesto kafana otvorene su autolakirernice, a umesto pekara kafane i bifei, stanovi i prodavnice, garaže, frizerske i druge radionice, ukratko šta je kome odgovaralo”, piše Napred 1968.godine početkom juna meseca.

Pozato je da je 70-tih ceo Tešnjar stavljen pod zaštitu republičkog Zavoda, a nakon toga poslednji veliki posao uradjen je kada je zamenjena kaldrma . Mnogo godina kasnije 2014.-te objekat kafea Bahus bio je rekonstruisan. I sve je ostalo na tome.

Uzalud smo se svojevremeno našli na listi evropskih lokacija za snimanje filmova .  Ipak Tešnjar je prepoznat od strane domaćih režisera.

Koliko je poznato snimanje i korišćenje lokacije se ne naplaćuje jer se tumači kao promocija. Realno gledano, šta bismo i naplatili kad je mnogo toga neophodno sakriti? Reditelj Srdjan Dragojević svojevremeno je na tribini koja je održana upravo pod naslovom „Tešnjar- filmski grad“ rekao da bi Tešnjar uz najpre ulaganje od strane grada pa i države mogao da postane Meka za filmadžije što bi Valjevo moglo da donese dodatne prihode koji bi potom bili ulagani upravo u uredjenje čaršije.

Lepo zamišljeno, ali u praksi očito nesprovodivo. Dva ključna razloga stoje iza toga. Najpre svi objekti su privatni, a grad nema novac da ih otkupljuje i kao drugi za rekonstrukciju neophodna je salasnost Zavoda koji daje projekte i potom nadzire radove, a koji inače ništa ne ulaže u Tešnjar nego ga samo „štiti“. Od koga i od čega  ga štiti, nije poznato . Možda su papiri o nadležnosti dobro zaštićeni u nekoj fioci , ali je realnost potpuno drugačija.

„Jedno od rešenja je da grad otkupi jedan po jedan objekat i tada bismo mogli da kao Zavod reagujemo i da tražimo i od ministarstva sredstva, ovako dok je privatno u to po zakonu država ne može da ulaže. Mi se kao Zavod bavimo očuvanjem kulturnih dobara, a ne imovinsko pravnim odnosima tako da mi tu ne možemo ništa da uradimo, a verujte stanje tih objekata nas ozbiljno zabrinjava“, rekla je svojevremeno  direktorka ovdašnjeg  Zavoda Ksenija Stevanović.

Iako je privatno to ne znači da vlasnici mogu objekat porušiti I na njegovom mestu izgraditi nešto drugo ili pak isti takav , ali od novijih matrijala ili ne daj Bože u nekom novijem arhitektonskom stilu. To bi u najkraćem bilo objašnjenje šta republički Zavod smatra zaštitom.

I tako vreme prolazi, Tešnjarom se bave još sporadično valjevski mediji, a papir ko papir sve trpi.Ostaje za utehu da su bar delovi Tešnjara zabeleženi na filmskom platnu, ako koncepcija RTS-a ostane nepromenjena u budućnosti vezano za reprize, neke nove generacije moći će bar tako da vide kako je Tešnjar nekad izgledao.