Nekadašnje valjevske kafane

U Valjevu gotovo da više nema starih kafana. Mesta u kojima je nekad sve počinjalo i završavalo sada su neki drugi objekti bilo stambeni ili trgovinski . Valjevci su promenili i svoje navike izlazaka. Drvene stolice zamenile su fotelje, sada svira muzika na struju, a karirani stolnjaci odavno su izbledeli.

Vreme epidemije sigurno nije merilo života u Valjevu , kao i svuda uostalom sve se promenilo. Ali i pre samog dolaska epidemije navike Valjevaca prilično su promenjene. Nekada su kafane bila mesta okupljanja, razgovora  onih poslovnih do onih bekrijskih. Sada u gradu imamo kafiće i istini za volju restorane . Ali se navika okupljanja i izlazaka u iste promenila. U ugostiteljskim objektima sredovečne i malo starije Valjevce možete pronaći samo u prepodnevnim satima, večeri su rezervisane za mladje i to one ispod 30 godina. Najveći broj Valjevaca ipak nikada nećete sresti u nekom ugostiteljskom objektu. Njihovi izgovori su uglavnom da se nema vremena, nema novca , a i radi se po ceo dan pa je veče prilika zaa susret sa porodicom. Mnogi će u restoran otići samo za privatne proslave na koje su pozvani.

Duh valjevskih kafana tako je potpuno iščezao. A prve kafane u Valjevu nastale su krajem 18 i početkom 19 veka u Tešnjaru. Sada tamo nema nijedne od tih kafana iako verujemo da smo očuvali staru čaršiju. Umesto kafana tu su noćni klubovi koji svoja vrata otvaraju samo tri dana u nedelji i to od 21 do 3h iza ponoći. A nekada su u Tešnjaru bile kafane: Kozara, Mostar, Kovačev han, Zanatlijska pivnica, Radikal…

Na istoj strani Kolubare , stariji Valjevci pamte Sunce kafanu gde je sada mesara, Kafana Suunce najpre je bila u samom centru gde je danas New Yorker, Užice kafanu gde je sada piljarnica, Dva cvancika gde je sada trgovina Europrom. Sve su nestale. A bile su to kafane sa četvrtastim stolovima, tvrdim drvenim stolicama, kariranim stolnjacima . Kafane gde su u uglu iza vrata na visokom čiviluku bili okačeni šeširi gostiju.

S druge strane Kolubare dominirao je hotel Grand sa svojom kafanom, kafana u hotelu Sekulić , tu je nekada bila Vidina kafana, gde je danas reatoran Zlatibor, Bristol pa Obnica gde je sada Tre merli, od nedavno ponovo Obnica. Idući prema Jadru usput se moglo svratiti u kafanu Ljubovija, Suša, pa kafana Jadar po kojoj je ceo deo grada dobio neformalni naziv.

Dalje u gradu , Valjevci još pamte Šofer bar , kafanu Beograd, Central , kafana Braće Marković.

Sa odličnim menijem gostima su nudjeni isključivo domaći specijaliteti. I gosti su dobro znali koje jelo je najbolje u kojoj kafani . Nekako dobro se znalo i gde koga možete naći, gde sede sudije, gde lekari, oficiri i imućni trgovci,  a gde radnici i seljaci po dolasku u grad.

U tim kafanama svirala je muzika, što bi narod rekao „na ladno“, bez ozvučenja. Muzičari su išli od stola do stola , a zadovoljni gosti ostavljali su bakšiše . Negde ispod šanka krila se i sveska sa upisanom crtom pored imena , a u nekima pak na zidu kraj vrata bila je okačena tabla na kojoj je pisalo : „Nema veresije!“ A pilo se pivo, vino, belo crno , rizling i rakija. Gosti su posebno voleli špricer.

Najviše kafana u Valjevu bilo je tridesetih godina 20. veka , čak 62 , a po svom tipu bile su razvrstane u tri kategorije u zavisnosti ko se u njima okupljao.

Kafana je oduvek bila mesto emocija, tu su se ožalile mnoge ljubavi, ugledale neke nove, opevale i ispričale životne priče. Tu se dogovarao posao, trgovalo se , a mnogi su poslednji dinar ostavili u njoj.

Verovali ili ne, prvi koncert u Valjevu održan je u kafani hotela Sekulić gde je pevačka družina „Čika Ljuba“ u novembru 1928. godine zapravo priredila koncert sa ingrankom, a na repertoaru bili su Mokranjac, Binički, Konjević.

Pozorišne predstave igrane su u salama hotela Grand i Sekulić, a gosti su gledali: „Koštanu“, „Put oko sveta“ , „Djido“. Nije bila retkost da po koji valjevski glumac u dobrom društvu za kafanskim stolom sa čašicom u ruci odrecituje ili odglumi nešto nazdarvljajući gostima ujedno najavi sledeću predstavu.

Prvi bioskop bio je u kafani „Pivnica Srbije“. Vlasnik kafane Blagojević davne 1910. godine doeo je kinoaparaturu, ali je u gradu namah nastao problem jer vlasti nisu znale kako da tu delatnost okarakterišu kad u gradu nije postojao bioskop pa je gazda imao velikih problema sa dobijanjem dozvole. Tiosav Blagojević je ipak dobio odobrenje ali tek 1933. godine nakon što je komisija obišla objekat i konstatovala da uredjaj radi i ime pod kojim se njegova radnja vodi zavedeno je kao Bioskop Srbija Tiosava Blagojevića. Kasnije su bioskop imale još neke kafane.

Odzvanjale su ulice od pesme valjevske čuvene Dragice Sofke, a malo Valjevaca zna da se poker sa posebno naručenim kartama iz Beča igrao u „Zlatiboru“. Još manje je poznato da je na spratu kafane „Orijental“ bio kupleraj, a kafana „Radikal“ imala je crveni fenjer. Noćne dame bivale su i u Vitkovićevoj ulici u kafani „Toplica“.

Kao spomenik i znak sećanja na značaj kafana u prošlim vremenima u Valjevu još uvek postoji kafana „Kraljević Marko“, sagradjena na imanju Aksentija Srećkovića , bivšeg okružnog načelnika 80-tih godina 19. veka. U njoj je nekada bilo ognjište  sa roštiljem , a moglo je da stane svega od 6 do 8 stolova . Taj roštilj i hladno pivo bili su čuveni  i van Valjeva, a kafana je imala veliku baštu gde su igrane predstave. Kafana je izdavana pod zakup, a podaci ukazuju da je tridesetih godina 20. veka vlasnik bio Radisav Biljić. Sud je blizu pa su gosti bili valjevski advokati u najvećoj meri. Kasnije je kafana ušla u vlasništvo preduzeća Sloga, a sada je vlasnik porodica Obrenović.

*Valjevski muzej u dva anavrata priredio je izložbu o valjevskim kafanama , najpre 2012 u okviru Noći muzeja ,  a potom ove godine kada je izdata i publikacija „Valjevske kafane od davnina do današnjih dana“. Fotografije korišćene u tekstu su upravo fotografije objavljene u pomenutoj publikaciji.