Zabluda je da su svi izborni apstinenti opoziciono nastrojeni, naveo je sociolog Srećko Mihailović u Napokon Korisnoj Debati „Apstinencija: Mit i stvarnost“, koju je organizovala Nacionalna koalicija za decentalizaciju. Dodaje da političari treba da se obraćaju onim ljudima koji misle da njihov glas nije važan. Dok izvršni direktor CeSID-a Bojan Klačar objašnjava da je politička participacija u Srbiji ipak visoka, politikolog Boban Stojanović tvrdi da je desetogodišnje forsiranje antipartizma uništilo politički život u Srbiji.
Predstavljajući istraživanje o apstinenciji Nacionalne koalicija za decentralizaciju, autor Srećko Mihailović kaže da se preuveličava broj apstinenata.
Svaki drugi birač kaže – ne izlazimo jer naš glas ništa ne može da promeni, nije važan. Jednu četvrtinu građana baš briga ko je na vlasti. 14% građana navodi da se plaši, jer ne može da glasa za svoje, uticaće na njihov posao, platu, odlučuju se za „neutralan stav“; Ima više onih koji se plaše, ali ne priznaju. 13% građana ne zna zbog čega ne izlazi na izbore. Ponovo potvrđeno: neizlazak je sastavni deo jedne dimenzije političkog ponašanja. Nisu svi pasivni apstinenti, ali većina pasivnih ne izlazi, i obrnuto. Ljudi sa društvenog dna srednjih godina, više muškarci, spremni su za kupovinu tj. prodaju glasa – objašnjava Mihailović.
Direktor CeSID-a Klačar kaže da to što postoji manjak inetesovanja za politiku ne treba osuđivati, da to nije negativno, već da deo mladih jednostavno ne zanima politika, naročito one od 18 godina do 24 godine.
Političari veruju da je komunikacija sa mladima kao monolog, i da funkcioniše kao preko televizije kada se obraćaju, a kod mladih to ne prolazi. Ipak, generalno, participacija u Srbiji ispod je proseka Jugoistočne Evrope, ali je na nivou Zapadnog Balkana – navodi Klačar.
Politikolog Boban Stojanović kaže da razume partije koje se ne obraćaju mladima, jer su mladi najzahtevniji birači. Uzroke apstinencije vidi i u desetogodišnjem antipartizmu i antipolitičkoj klimi koju gradi vlast.
Razoren je partijski sistem, postoji jedna hegemonska stranka i postoji podsticaj za razbijanje opozicionih stranaka. Tri partije koje imaju najjaču partijsku identifikaciju u biračkom telu su SPS, SRS i DS. Naprednjački birači glasaju za SNS zbog identifikacije sa liderom, te će padom Vučića sa vlasti SNS nestati. Vlast promoviše anti-partizam. Uprkos tome što su čuvari demokratije političke partije, dominantan narativ je „partije su zlo, svi su isti“, što utiče na apstinente i njihovu brojnost – zaključuje Stojanović.
Stereotipi o apstinentima
Istraživač Mihailović navodi da je realan broj birača u Srbiji oko 5 miliona i da ostali nisu na svojim adresama, već su u inostrantvu ili su ekonomski migrirali unutar Srbije.
Umesto da se orijentišu na ubeđivanje nesigurnih SNS glasača oni se orijentišu na imaginarne apstinente – zaključuje Mihailović.
On kaže da mlade treba obrazovati da razumeju politiku, ali ne propagandno, već suštinski.
Poruka ovog istraživanja je – političari treba da se obraćaju onim ljudima koji misle da njihov glas ne može ništa promeniti – naglašava Mihailović.
Politikolog Stojanović rekao je da je dominantna zabluda da su apstinenti opozicioni birači – i da treba samo da izađu i pašće vlast. Dodaje i da ne postoji kategorija kojoj ne može da se pristupi političkim porukama.
Direktor CeSID-a Klačar zaključuje da su ispunjena dva uslova za izlaznost na narednim izborima – važnost i takmičarska trka koja postoji. Dodao je i da ne očekuje da će izlaznost biti preko 4 miliona birača.
Tekst i foto: Nacionalna koalicija za decentralizaciju
Ne slazem se bas sa sagovornicima. Ja sam recimo apstinent, al ne iz razloga sto nisam poziciono ili opoziciono nastrojen, nego zato sto nemam za koga da glasam. Ima ljudi, nema programa. Recimo da se na politickoj sceni pojavi partija koja bi se nedvosmisleno zalagala za evroatlantske integracije, ja bih izasao na izbore bez ikakvih problema, i imao bih za koga da glasam. Kazem nedvosmiseno za evroatlantske integracije, a ne onako kako su to bili Kostunica i Tadic, pre izbora obecavaju evroatlantske integracije, a kada dobiju izbore, okrenu na istok, i sve maskiraju pricom o vise stubova srpske diplomatije. Mislim da je i Vucic to obecavao 2012′ u predizbornoj kampanji, pa smo nakon toga opet doziveli eksploziju rusopatofilije i kinezofilije. Danasnja vlast i opozicija, su sto se tice gledanja na stvar kojem carstvu Srbija treba da se prikloni, jednoglasni da to treba biti istok (ili Kina ili Rusija), s tim sto oni to zovu neutralnost. Naravno ne smeju to otvoreno da kazu, al sta stvarno o tome misle, mozete slusati i citati u njihovim medijima, i od njihovih analiticara. Navodno su sukobljeni, ali ne oko ideologije, nego to vise lici na licni sukob, ovaj onom kaze ti si pi***usti, a ovaj ovom drugom kaze ti si lopuza, ti si kupio diplomu, a ti nista nisi napravio kad si bio na vlasti.
Cak bih rekao da tu ima i jedna podmuklija igra, koju ipak ne bi mogao da dokazem, al imam sumnju da se o tome radi. A to je da ova opozicija, u stvari i ne zeli da smeni ovu vlast, dok vlast iz svojih medija apostrofira, ko su tu pravi opozicionari, stalno napadajuci samo njih, a ne pominjuci ove druge koji su takodje opozicija. A iz ugla vlasti, prava opozicija je ona koja deli iste poglede na svet kao ova vlast. Takodje ima ljudi koji redovno napadaju ovu vlast, veruje se da su opozicija, ali u rezimskim medijima nikad nista lose necete procitati o tim ljudim (recimo B. Prelevic), sto takodje implicira na nesto. Tako da oni u stvari i nemaju taj sukob kuda Srbija treba da ide, i kakvo treba da joj je uredjenje, nego sukob izgleda upravo ovako kako prethodno opisah, vise nesto licno ili neka lokalna politika.
Jedino sto je u Srbiji prava opozicija, to je nekoliko profila na twitteru, gde stvarno mozete procitati neke komentare, gde se veoma precizno lociraju problemi u ovoj drzavi, iz ugla naravno, koji je u meinstrim misljenju i meinstrim medijima (i pozicionim i opozicionim) zabranjen. A prosto nema politickih partija, koje bi i to misljenje zastupale.
Šta bi sa onim Nebojšom Tadićem bivšim policajcem i opozicionarom,koji je svaki dan imao konferenciju za štampu sa predlozima protiv vlasti