Poznavanje potrošačkih prava prvi je uslov njihove delotvorne praktične primene. Potrošač (odnosi se na oba rodna pola) koji poznaje svoja prava i način njihovog ostvarivanja, manje je izložen riziku od nepoštene (prevarne) poslovne prakse trgovaca i ima veće šanse da naknadi eventualnu štetu.
Prvo osnovno ili ključno potrošačko pravo je slobodan izbor robe ili usluga koje će po kvalitetu i funkcionisanju zadovoljiti lične ili porodične potrebe, naročito u periodu trajanja garantnog roka koji je dao (obećao) proizvođač, uvoznik ili trgovac.
Ovo neprikosnoveno pravo potrošača zasniva se na načelu jednake vrednosti uzajamnih davanja koje je osnov trgovine od kada ona postiji. Izraz “Moj novac – moje pravo“ postao je globalno geslo svih potrošača.
Drugo ključno pravo potrošača je mogućnost da prodavcu izjavi reklamaciju na kupljenu robu ili pruženu uslugu koja nije saobrazna ugovoru o prodaji, odnosno koja ne odgovara onome što je potrošač kupovinom osnovano očekivao.
Ovde je veoma važno znati da se prva reklamacija izjavljuje isključivo prodavcu, a ne servisu ili inspekciji u čemu potrošači još uvek često greše.
Pravo na reklamaciju ili povrat robe kupljene preko interneta, društvenih mreža ili upotrebom telefona, kao i robe kupljene na prodajnim promocijama, u roku od 14 dana, posebna je „privilegija“ potrošača koju oni još uvek nedovoljno koriste, na svoju štetu.
Pravo na sudsku zaštitu imaju potrošači kojima je prodavac odbio reklamaciju kao neosnovanu i koji smatraju da im pripada naknada štete. Podnošenjem tužbe nadležnom osnovnom sudu i sudskim veštačenjem oni mogu dokazati opravdanost reklamacije, što predstavlja treće, i možda najznačajnije potrošačko pravo koje je oslobođeno plaćanja taksi.
Navedena potrošačka prava predstavljaju osnov celokupnog sistema zaštite potrošača uopšte, zbog čega im udruženja i drugi akteri na maloprodajnom tržištu daju poseban značaj.
Međutim, na osnovu rezultata povremenih anketa konstatuje se da je u Srbiji svaki drugi gradjanin obavešten (čuo ili pročitao) da postoje propisi o zaštiti potrošača, a tek svaki peti ispitanik je izjavio da poznaje postupak ostvarivanja tih prava.
Prema izveštajima Nacionalnog registra potrošačkih prigovora koji vodi Ministarstvo trgovine, turizma i telekonunikacija, u Srbiji se godišnje evidentira oko 24.000 reklamacija na robu i usluge, ali se pretpostavlja da je to tek jedna polovina od stvarnog broja.
Sve ovo ukazuje na rastuću potrebu da se zaštiti potrošačkih prava posveti još veća pažnja od strane svih, a naročito od strane državne i lokalne vlasti. Ovo tim pre što zaštita potrošača nije sama sebi cilj, već doprinosi smanjenju sive ekonomije, uz istovremeno suzbijanje nelojalne konkurencije neregistrovanih trgovaca.
Kada se to shvati i prihvati, potrošački život i standard naših sugradjana biće kvalitetniji i lepši.
Dragan D. Popović, Udruženje VAPOT