Gotovo da ne postoji proizvod koji u Srbiji nije poskupeo. Poslednjih dana nestašica šećera i njegova istovremena prodaja u rinfuzi po ceni od 139 ili 140 dinara , ozbiljno je zabrinula pojedine gradjane. Na temu poskupljenja i inflacije razgovarali smo sa Profesorom dr Slobodanom Ilićem, programskim direktorom Centra za održiv lokalni i regionalni razvoj.
1. Kako komentarišete poskupljenja u Srbiji?
Odgovoriti na pitanje o poskupljenjima u Srbiji nemoguće je bez utvrđivanja „nove realnosti“ sadašnjeg trenutka. Mislim da će u budućem periodu, kako kreatori ekonomskih zbivanja, tako i sami građani, biti prinuđeni da sve češće sagledavaju „novu realnost“, koja će se, na našu žalost, ubrzano menjati. Prvo, da vidimo šta nije „nova realnost“. „Nova realnost“ nije, složićemo se, činjenica da se figurativno izrazim, da je Srbija “čamčić na velikom moru” i da od tog mora dosta zavisi. Globalna poskupljenja posledica su više okolnosti, počevši od pandemije korona virusom i preduzetih zatvaranja, prekida u lancima snabdevanja, sada rata u Ukrajini koji traje više od 80 dana bez da mu se kraj nazire, donetih i mogućih dodatnih sankcija i, za sav prethodni period, neverovatne količine odštampanih dolara i eura. Kada se štampaju pare a ekonomija stoji, mora biti inflacije. Na pandemijska poskupljenja su se nadovezala “rusko-ukrajinska”. Širom sveta porasle su cene raznih proizvoda, energenata i usluga. Nije realno očekivati da naš čamčić u tom moru ne zapljuskuju njegovi talasi!
Drugo, ono što je „nova realnost“ uradila, to je da se ogolila istina o stanju naše ekonomije, a ona je sledeća: 10% nezaposlenih, po “zvaničnoj” statistici gde se kao zaposleni računaju i sezonski i honorarni radnici; 24% zaposlenih “dobaci” do 300 eura, dok je 400 eura medijalna zarada (50% zaposlenih), a prosečnu platu od 550 eura ima manje od 30% zaposlenih; Pored nezaposlenih i onih sa malim primanjima, penzioneri su u još nepovoljnijem položaju – trećina njih nema više od 20.000 dinara mesečno, dok više od milion penzionera mora da izdrži mesec sa primanjima do 30.000 dinara, prihodi više od milion penzionera ne dostižu ni minimalnu, a kamoli prosečnu potrošačku korpu; 250.000 ljudi su primaoci socijalne pomoći, dok prema zvaničnim podacima, iz prihoda koje ostvaruju, svoje osnovne potrebe ne može da zadovolji pola miliona građana Srbije ili 7,2 odsto stanovništva, u riziku od siromaštva nalazi se 1,8 miliona, a čak dve trećine građana ima subjektivni osećaj siromaštva; za 10 godina duplirali smo naš javni dug sa 15 na više od 30 milijardi eura…”.
U takvoj “novoj realnosti” Srbije, sve je poskupelo, sve cene su otišle “u nebesa” samo su plate “pojeftinile”. Inflacija (poskupljenja) je “virus” koji mnogo više pogađa siromašnije nego bogatije. Tanak kućni budžet najsiromašnijih ne dobacuje do poslednjeg dana u mesecu, a kod onih sa višim primanjima, na kraju meseca, novčanici ostaju sve prazniji, a u gorim slučajevima, i potpuno prazni. Jasno je da se smanjuje kupovna moć građana i da oni, sve češće, sami sebi postavljaju pitanja: “Šta sam sa istom količinom novca mogao da kupim pre godinu dana, a šta mogu sada? Čega ću da se odreknem ovaj mesec – kilograma mesa ili leka u apoteci?” Sve češće možete da vidite i čujete kupce na pijaci da traže npr. jednu tikvicu, glavicu kupusa i dva paradajza, pa lako možete da zaključite da tikvice menjaju meso zato što se nema para za meso.
Zbog toga želim da sve naše sugrađane zamolim da ne nasedaju na bilo kakva obećanja o iznosima plata i penzija koje im politički akteri stalno ističu i obećavaju. Jednostavno IZNOSI PLATA I PENZIJA nisu bitni, ono što je bitno to je KUPOVNA MOĆ, to je ono što možete da kupite i stavite u korpu. Ako je to danas manje nego pre mesec ili godinu dana, nista vam ne znači što je iznos vase plate ili penzije veći nego što je bio ranije. Novac se ne jede, jede se ono što imate u korpi. Ako neko i dalje ne razume ovu jednostavnu logiku neka pita naše starije sugrađane koji su doživeli u jednom trenutku da budu ne milioneri, nego milijarderi posmatrano u dinarima, a da su od “silnog bogatstva” bili presrećni ako su za milijardu dinara mogli da kupe paklo cigareta.
Ukazao bih na još jedan vrlo bitan aspekt poskupljenja u Srbiji, koji se nikako ne sme zanemariti, a odnosi se na praksu “ugrađivanja” određenog procenta inflatornih očekivanja u cenu proizvoda / usluga, pa su tako cene ponekad neopravdano visoke.
Na kraju, ne sme se izostaviti ni reakcija kupaca na gotovo svakodnevno poskupljivanje svega i svačega. Čini se da su naši građani na lestvici ponašanja od “kuliraj” (ćuti i trpi) preko “gandijevskog” iskazivanja nezadovoljstva do “protesta i traženja odgovornosti” (npr. zbog stanja sa snabdevanjem električnom energijom) opredelili da “kuliraju”. Za razliku od nas koji “kuliramo”, građani nekih drugih država su se i zbog manjih poskupljenja opredelili za ozbiljno izražavanje nezadovoljstva.
2. Da li je realno ograničavanje cena odredjenih proizvoda koje sada primenjuje Vlada Srbije i da li je održivo na duži vremenski period?
Iako su privremeno zamrznute, cene su da se “smrzneš”, mogli su se čuti komentari u javnosti po donošenju Vladine odluke. Mere ograničenja cena osnovnih životnih namirnica i goriva kako bi se stavile pod kontrolu i usporila inflacija primenile su i pojedine evropske države, npr. Hrvatska – dizel i benzin; Mađarska – benzin, šećer, brašno, svinjski but, pileće grudi i mleko. U nameri da utiče na smanjenje inflacije i uz obrazloženje „Cilj je da u novčanicima Poljaka ostane što više novca“, Poljska je samostalno, ne čekajući zeleno svetlo Brisela (odobrenje Evropske komisije), na šest meseci počev od prvog februara ukinula PDV (porez na dodatu vrednost) na osnovne namirnice, benzin, gas, druge energente i đubriva.
Naravno da ove mere koje su pojedine države primenjivale, uključujući i našu, moraju imati ograničen (privremen) karakter. U suprotnom, dosadašnja iskustva nas uče da duži nastavak primene takvih mera vodi do nestašica proizvoda na koje se odnose ili do aktiviranja njihovog “crnog” tržišta. Takođe, veštačko održavanje zamrznutih cena mesa može ozbiljno ugroziti opstanak stočarstva i domaće proizvodnje mesa. Koja god od navedenih posledica da se desi, najveću cenu platiće građani – potrošači, zatim država zbog gubitka budžetskih prihoda, a svakako i firme i preduzetnici u oblasti stočarstva i prehrambene industrije.
3. Da li je po Vama poskupljenje odredjenih usluga koja traže komunalna preduzeća u Valjevu očekivano?
Kada su u pitanju komunalna preduzeća uopšte, pa i u Valjevu, uvek je očekivano podnošenje zahteva osnivaču za poskupljenje komunalnih usluga. Ono što su, zapravo, prava pitanja za sve građane: šta nije očekivano, a treba da bude očekivano i šta je opravdano?
Nije očekivano, a normalno je da to očekuje svaki građanin – korisnik komunalnih usluga, da periodično ima prilike da čuje i još bolje, iskaže svoje mišljenje o kvalitetu komunalnih usluga koje plaća, da učestvuje u javnim debatama, raspravama, dijalogu o tome kakvu komunalnu uslugu dobija za svoj novac, šta plaća a šta dobija. Kada su naši građani imali priliku da na poziv osnivača ili samog komunalnog preduzeća učestvuju na nekom takvom skupu, u nekoj takvoj debati? Nikad, a bilo bi normalno da tako nešto bude organizovano bar jednom godišnje. Da čuju koje i kako su unapređene pojedine komunalne usluge, koje i kakve su uštede u poslovanju napravljene, kakve su racionalizacije primenjene… I samo mi nemojte reći, da se to radi kad direktori JKP podnose godišnje izveštaje na sednici Skupštine grada, odbornicima, koje ne zanima šta piše u predmetnim izveštajima, ne čitaju ih, sem što malo obrate pažnju u slučajevima, kada treba da se “skine s funkcije” neko ko jeste ili nije “nečiji”. Dosadašnja praksa to nedvosmisleno potvrđuje.
Kada građanin – korisnik komunalne usluge ima priliku da za cenu koju plaća dobije jasne odgovore o neradu, neorganizovanosti, javašluku, korupciji, nestručnom upravljanju, novozaposlenim “administrativnim” partijskim poslušnicima koji čiste u kancelarijama, a ne na valjevskim ulicama i parkovima, naduvanim tenderima, o tome koliko puta se samo jedna ulica u gradu asfaltira, pa ponovo raskopava, pa opet asfaltira, posle čega ostaju rupe, o neznanju, prekovremenim satima, o zakonima koje direktorima služe kao ikebana, o tome koliko Grad izdvaja na plate onih (neradnika) koji su zaposleni po stranačkoj pripadnosti, a nemaju šta da rade (sem da botuju). Sve se to zna i svesno odobrava. Mora se otvoreno, javno reći: u ovom Gradu ne očekuje se da se o tome debatuje iako bi bilo normalno! A očekuje se da građani plaćaju onoliko koliko i kad osnivač odluči. Bez pogovora i prigovora korisnika komunalnih usluga. Umesto da otpuste parazite s kupljenim diplomama ali s “pravim” članskim kartama, a koji su nesposobni da unaprede kvalitet usluga za građane, već samo uvećavaju trošak preduzeća, direktori preduzeća su najviše zainteresovani da se povećavaju cene komunalnih usluga.
I sad da odgovorim da li su zahtevi opravdani. Nekada će ti zahtevi biti opravdani, nekada ne. Od onog momenta kada građani budu imali odgovore na sve ono o čemu bi trebali da budu informisani i o čemu treba da vode dijalog sa nadležnim predstavnicima osnivača i pružalaca komunalnih usluga, tada će se moći reći kada je zahtev opravdan, a kada ne!
A do tada, nadam se da naredna zima neće biti hladnija od uobičajenih kako potrošnja električne energije ne bi bila prevelika, što bi moglo da izazove energetski kolaps. Verujem i da se naši građani nadaju da se neće ponoviti slučaj iz decembra prošle godine kada je iz rada termoelektrane TENT u Obrenovcu ispalo šest od ukupno osam blokova, a oko 136.000 ljudi ostalo bez struje. U međuvremenu, tek da nam ne bude dosadno, očekujmo poskupljenje električne energije, verovatno tokom leta kada je manja njena potrošnja, što treba da amortizuje inflatorni udar na kućni budžet.
4. Sada kada je sve poskupelo, postoji li ikakva mogućnost da će cene u nekom trenutku biti snižene, vraćene na staro? Da li se to ikada desilo?
Postoji ogromna razlika između mogućnosti sniženja cena i njihovog vraćanja „na staro“. Ovo prvo je moguće i naravno da će se sa cenama nekih proizvoda i to dešavati. Kod odgovora o vraćanju cena „na staro“ stvari se u mnogome komplikuju time što se događaji i dešavanja odvijaju ubrzanim ritmom, tako da se s pravom može odgovoriti kontra pitanjem a šta je „staro“? Da li vreme pre krize izazvane pandemijom ili vreme pre napada na Ukrajinu i sankcija međunarodne zajednice Rusiji? Kad razgovaram sa sugrađanima oni mi kažu da kad prođe “ovo”, sve će se vratiti na staro, međutim, imam osećaj da se gotovo ništa neće vraćati „na staro“, ko god šta pod „starim“ podrazumevao, uključujući i cene proizvoda i usluga. Naravno, postojaće tržišne okolnosti u nekoj budućnosti koje će dovoditi do snižavanja cena pojedinih roba, kako u svetu, tako i kod nas. Takve slučajeve smo imali u bliskoj prošlosti. Ipak, kada se govori o kretanju cena na niže, to se u Srbiji po pravilu retko dešava, a kad se dešava to se čini vrlo sporo, što šteti kupovnoj moći građana. Potpuno je suprotno ponašanje u slučaju kada dolazi do poskupljenja na svetskom tržištu, jer se tada cene brzo podižu (npr. slučaj sa gorivima).
Rekao bih da je od pitanja da li će se cene vraćati „na staro“ mnogo bitnije da li će cene biti „naduvane“ ili realne? Pamtimo situaciju koja se u Srbiji dešavala na tržištu nekretnina, 2008. godine, pre otpočinjanja svetske finansijske krize, kada su cene stambenih objekata skočile 30%. Takve, naduvane, cene su trajale manje od tri godine, kada su se vratile na nivo od pre 2008. godine.
5. Cene su porasle i u zemljama EU i njihovo povećanje nikada nije dobro prihvaćeno bilo gde da se dešava. Možete li da prokomentarišete odnos zarada i poskupljenja u Srbiji i u zemljama EU?
Ako smo se složili da nije bitan iznos plate ili penzije već njihova kupovna moć, dakle, nije bitno koliko eura možete da kupite za vašu platu ili penziju nego koliko proizvoda možete da kupite za njih danas u odnosu na pre godinu dana, onda možemo malo da pogledamo gde smo u odnosu na druge uporedive države.
Prema podacima koje je objavio Eurostat za 2020. godinu, prosečno domaćinstvo u Srbiji je na raspolaganju imalo polovinu onoga što je trošilo prosečno domaćinstvo u EU. Dakle, kupovna moć građana Srbije je duplo manja od proseka EU. Po kupovnoj moći kod koje se prilikom proračuna isključuju razlike u lokalnim cenama, Srbija sa 52% proseka EU zaostaje za 9% iza najsiromašnije države EU, Bugarske (61%); Mađarske (69%), Hrvatske (67%), Slovačke (73%), Rumunije (79%), Slovenije (80%) Poljske (83%), Češke (87%).
U poređenju sa državama iz okruženja koje nisu članice EU, Srbija je iza Crne Gore (61%), a ispred Severne Makedonije (44%), BiH (43%) i Albanije (40%).
Kada nam političari ističu da je struja u Srbiji najjeftinija u Evropi, preskaču da kažu da su plate i bogatstvo naših građana među najmanjim u Evropi. Stoga se ne moze porediti uticaj npr. inflacije od 4% na minimalac od 300 evra i inflacije od 5% na minimalac od 600 evra.
6 .Da li bi sada povećanje zarada zaposlenih povećalo inflaciju?
U Srbiji svaki građanin dobro zna koliko je “kratak” u novčaniku. Poskupeli su hrana, energenti i komunalije i u drugim drzavama EU, samo tamo ljudi mogu da podnesu to, dok kod nas preti opasnost da se svaki treći može naći u situaciji da gladuje. Zato se opravdano postavlja takvo pitanje. Ono što je nedvosmisleno tačno je da rast plata treba da prati rast proizvodnje. U tom slučaju povećanje zarada zaposlenih ne bi podsticalo inflaciju. Ako bi plate rasle više nego što raste proizvodnja, to bi rezultiralo rastom deficita i spoljnog duga. Već sada, domaća i međunarodna stručna javnost ocenjuje da će naš ovogodišnji ekonomski rast biti manji od planiranih 4,5%, dok će inflacija biti viša od planirane, uz rast budžetskog deficita i veći javni dug.
Ono što bi, s jedne strane, moglo da bude pozitivno u nekoj ne tako dalekoj budućnosti za zaposlene u našoj državi, proizlazi iz uočenih kretanja u državama centralne i istočne Evrope, kod kojih je veliki odlazak ljudi u inostranstvo u potrazi za poslom, podstakao realan rast plata. Porast zarada i kod nas, već je delom posledica takvih kretanja, pa se u budućnosti može očekivati da će opstajati samo oni biznisi koji će moći da posluju pozitivno i ako isplaćuju relativno veće zarade (npr. 600 – 700 eura). Oni biznisi koji to ne budu mogli (npr. tekstilna industrija), moraće da se zatvore ili prebace u krajeve (države) gde će to biti moguće.