Koreni 2 – Gola Glava: Zemlja za voćare

Izdeljeni u zaseoke u Goloj Glavi je prema poslednjem popisu 252 domaćinstava. I danas postoje zaseoci Palanka i Balačka , a upravo prema njima odnosno njihovoj medjaškoj zavadi selo je dobilo ime.

Za neobično ime sela vezana je priča od davnina koja kaže da je selo dobilo ime zbog mrtvačkih glava koje su bile stavljene na kočeve kako bi se odredila jedno za svagda medja. Naime po starim zapisima selo se nekada zvalo Palanka i Balačka , Balačani odluče da omedje svoje , da se zna šta je sve njihovo, ali to Palančani nisu poštovali već su kočeve koje su pobijajali kao medjaše Balačani, čupali i bacali. Priča kaže, da su se Balačani dosetili da sa groblja iskopaju mrtvačke glave pa i da je pop sve to očitao i nataknu da kočeve koji predstavljaju liniju medje. Palančani to već nisu smeli dirati pa pošto tako ostade dugo vremena meštani okolnih sela , prozvaše ovo mesto Gola Glava.

U zavisnosti koga u Goloj Glavi i pitate svak Vam može drugačiju priču o nastanku neobičnog imena i ispričati.

Mitrovići

Gologlavci posebno su ponosni na svoje šume i gajeve i tvrde da nigde više šume nema nego u njihovom kraju . Upravo seoskim makadamskim putem stižemo do domaćinstva Vlladana Mitrovića koje je skoro dva kilometra kroz šumu udaljeno od asfaltnog puta koje prolazi kroz selo. Mitroviće , Vladana sa suprugom, sinom i snahom zatičemo u malinjaku dok kuću čuvaju baka i malena Tea.

„Ovde se moj deda još davno preselio. Svo mu imanje ovde , 18 hektara je to zemlje,  a kuća billa tamo dalje i tako smo ovde nekako ostali sami . Puta nema nego mi nasipamo svake godine , a odnese nam voda dosta kad su kiše. Ne isplati se da se samo za nas asfaltira , da bar ima još koja kuća ovde , nego nema. Ali navikli smo , mi zimi pre pročistimo nego ovi tamo na asfaltu“, priča Vladan.

Domaćinstvo Mitrovića zaokružena je celina jer gaje i šljivu i malinu, ovce i svinje, a imaju i svoje bašte . „Ima hvala Bogu svega, svačime se bavimo. Maline 60 ari, kupine 50 ari , ima tu mladjih i starijih malinjaka. Sad svi pričaju o ceni maline , ali malina traje kratko, a treba godinu dana živeti. Nas četvoro radimo, a majka gleda unuče. Cene su problem , evo kilo jagnjetine 250 dinara pa šta je to , ove godine kilogram djubriva 120 dinara , a prošle godine bilo 36 dinara , zavisimo od toga , pa  kako živeti?“ pita glasno Vladan odgovarajući na pitanje kako je živeti u selu i dodaje da je njegovo domaćinstvo od Nove godine do sada u obradu maline, šljivu, setvu kukuruza uložilo 760 000 dinara.

Pedesetpetogodišnji domaćin priča nam da je u selu zapamtio i bolje vreme. „Zapamtio sam ja i bolje, kad je u selu funkcionisala i Zadruga i država imala bolji odnos prema selu. Bila je veća podrška. Ima je i sad , ali manje je to nego što je bilo. Ključno je da nemamo sigurnost. Ovde ima puno ljudi i dece ,ali eto neki oće i da idu. Vrlo malo njih ovde ima koji će da kažu da im je sve ovde odlično. Ja posle 55 godina mogu da kažem da sam možda i pogrešio , a ostao sam u selu jer je bilo lepo. Mi smo odavde išli u Valjevo i u kafiće i izlazili, to se moglo, bilo je više para kod seljaka. Sad odu moj sin i snaja , ali koliko često?Retko“, kaže Vladan čiji radni dan počinje svakog dana u 4, a u krevet se odlazi u 21h.

Ceo dan u poslu na njivi na Suncu neminovno čini dan teškim. Za sina kaže da ga nije ubedjivao da ostane na selu već je to bila njegova odluka. „Promenilo je se selo. Nekad je bilo mnogo više ljudi , mnogo se više vremena imalo. E to su bila i prela i posela i za čas neka igranka , pa sva ta veselja , narod se skupljao , razgovarao , družio se. Evo sad ova omladina samo mobilni telefoni, društvene mreže, a i nema se kad. Sad su bar počeli da za rodjendane dece kao što je moja unučica da se skupljaju pa se deca igraju , milina je to pogledati. Mi se skupimo na Točku nekad za praznike , ali nije to kao pre“, kaže Vladan .

Kao primer nekadašnjeg načina života i razlika on navodi predaju ovčije kože za koju se moglo kupiti 10 litara nafte. „Ja sam lovac i prodavao sam i lisičje kože. Odemo moja žena i ja na pijac i prodamo za 100 maraka lisicu. To su gospodje tad nosile, tražilo se. Isto ovčija koža pa to se itekako isplatilo, a sad kožu bacamo , zakopavamo, a vunu isto, kažu sad daju u otkupu  20 dinara za kilo vune pa jel to normalno? Mleko u otkupu 27 dinara ? Pa kako? Mi više i ne predajemo mleko. Treba više sigurnosti za selo. Da se ono što se proizvede može i da se plasira. Ono što je dobro dobijali smo preko Agrorazvoja i priključke za mašine i ne mogu da kažem sve su oni na vreme isplaćivali“, objašnjava Vladan Mitrović.

Dok je leto vreme za rad, selo je zimi najtiše. Prilika je tad kažu da se okupe, proba rakija, pršuta, slanina i pokrene „čašica razgovora“.

„Teško je u selu , ali je i lepo. Vidite ovde mir i tišina , priroda lepa, jeste bili na izvoru? Tu se mi skupljamo. Ako čovek hoće da radi onda neka dodje na selo. Prvo da probaju pa da odluče. Mene je ovaj raj ostavio na selu, ali od lepote teško se živi, u stvari ne može da se od toga živi. Ako bude neke sigurnosti onda je to dobro i onda ljudi treba da dodju na selo“,objašnjava Vladan.

Zastanete li na nekom od seoskih proplanaka dokle pogled seže u daljinu vide se crveni krovovi kuća okruženi šarenim voćnjacima, šumoviti bregovi koji skrivaju potočiće i izvore. U Goloj Glavi još se mogu naći porodice koje žive kao u nekadašnjim porodičnim zadrugama sa 12 ili 15 članova domaćinstva, a takva se slika još retko gde može videti.

„Oko 200 evra je ovde ar zemlje. Dobra je ovo zemlja za sve skoro, najviše za voće, za malinu,šljivu, dunju, kajsiju i vinograde. Ali seje se i pšenica i kukuruz , uspeva bašta. Voda je čista i zdrava za piće . Imamo asfalt, struju , naše Ilindanske dane . Ovde je narod pošten i vredan, nema kuće ovde koja neće da ugosti one koji dolaze…“, poruka je Gologlavaca ili što kratko reče  trogodišnja  Tea Mitrović: „Meni je ovde lepo, ostaću“.

*Vamedia je tekst  realizovala u sradnji sa Gradom Valjevom u okviru projekta Koreni.