Tokom prošle godine u našem gradu i okolini snimane su serije „Oluja”, „Kamiondžije”, „Deca zla”, „Branilac”, „Što se bore misli moje”, pre dve godine na našim ulicama smo sretali popularne glumce koji su bili angažovani za snimanje serija „Toma”, „Vreme zla” i „Beležnica profesora Miškovića”, a Tešnjar je ranijih godina bio pogodna lokacija i za snimanje serija „Ivkova slava”, „Šešir profesora Koste Vujića” i mnoge druge. Protekle nedelje u našem gradu je boravila filmska ekipa serije „Vreme smrti” čije je snimanje počelo u maju ove godine. Serija koja nastaje u produkciji kompanije “United media”, rađena je po romanu Dobrice Ćosića i pokazuje jedno od najtežih razdoblja u istoriji Srbije, period Velikog rata. Veliki deo radnje vezan je za čuvenu Valjevsku bolnicu, Kolubarsku bitku, pa ne čudi da se dobar deo serije snima u našem gradu.
“Imamo sreću da je Valjevo jedan od retkih gradova koji ima dosta značajnu, u jednom delu sačuvanu autentičnu ambijentalnu celinu. Nismo samo snimali scene koje se u tom romanu događaju u Valjevu nego koristimo priliku da od ugla do ugla ovo iskoristimo na najboqi mogući način pa nam je Valjevo i Valjevo, ali i Kragujevac, Niš i drugi gradovi Srbije u kojma se radnja odigrava. Srbija je, nažalost, devastirala svoju baštinu i u arhitektonsko smislu, a ovo što mi pokušavamo adaptacijom ovih važnih romana je da i sa te strane ispričamo priče koje će dati neki tračak nade i ideju da imamo na šta da se oslonimo, ali da moramo to i da čuvamo i da pomognemo da ne nestaje to malo što je ostalo. Moram da zahvalim lokalnoj samoupravi što nam je izašla u susret pomogavši nam da ovo komplikovano snimanje u Valjevu ostvarimo što lakše i pozivamo ih da se, kada i ako budu u mogućnost, bave ovim stvarima koje se ne tiču samo toga da ovaj grad bude lepši, nego on pruža priliku da Valjevo, koje je okruženo ovim lepotama i koje je značajan istorijski i kulturni centar, napravi od ovoga nešto što može i da unapredi privredu. Ne samo da Valjevo ima potencijal za našu, filmsku industriju, njegov potencijal je pre svega u ljudima, ali i u tradiciji na koju možemo da se oslonimo”, poručio je Šušljik o dodao:
“U romanu se valjevski kraj mnogo pominje, ne samo što su se tu dešavale neke važne stvari, nego zato što je u okolini rođen Vojvoda Živojin Mišić, jedan od naših glavnih junaka u seriji i romanu, zatim tu je Valjevska bolnica koja zauzima jedan od najvažnijih delova serije. Nakon osvojene Suvoborske bitke kreće velika zaraza i veliki deo serije se odigrava upravo u Valjevskoj bolnici. Ključne tačke tog velikog romana i naše serije dešavaju se upravo u Valjevu i ovo je prilika da se Valjevci, ali i Srbija, podsete šta Valjevo znači”, istakao je Šišljik.
Junaci serije nisu samo čuvene vojskovođe i političari koji su vodili zemlju u toj kompleksnoj istorijskoj poziciji, već sudbine naizgled običnog čoveka u zastrašujućim okolnostima, kao što je Vukašin Katić, izmišljen lik srpskog političara koji pokušava da nađe izlaz iz bezizlaza, čovek čvrstih uverenja koga razdiru porodični koreni i cela situacija u kojoj se Srbija nalazi, a koga u seriji igra Dragan Mićanović.
“Toliko je Tešnjar značajan za nas filmske radnike da sam igrom slučaja u zadnjih tri, četiri meseca dolazio dva puta u Valjevo sa dve različite produkcije. Serije “Što se bore misli moje” i “Vreme smrti” su na istoj lokaciji snimane jer su oba snimanja epohe, vraćamo se vek i više unazad. Ja sam blizu odavde, iz Loznice, tako da sam i emotivno vezan za Valjevo, uvek mi je drago da dođem ovde. Jedan od značajnijih delova romana Dobrice Ćosića i u našoj seriji zauzima Valjevska bolnica. Svi znamo ili bi trebalo da znamo dosta toga o Valjevskoj bolnici, pa ćemo ovom serijom podsetiti na značaj ovog grada, Valjevske bolnice u toj srpskoj epopeji iz Prvog svetskog rata”, podsetio je Mićanović i apelovao na Valjevce da sačuvaju ovu četvrt.
“Ne samo da bi mi, filmadžije, mogli da snimamo epohu, nego moramo da znamo odakle potičemo. Neke stare stvari koje su očuvane treba da ostanu i ne smemo dozvoliti da se pokvare, uruše”, ukazao je poznati glumac.
Glumački ansambl predvode Žarko Laušević i Miki Manojlović, a neke od glavnih uloga igraju Dragan Mićanović, Svetozar Cvetković, Nina Janković, Teodora Dragićević, Voja Brajović, Pavle Mensur, Boda Ninković, Slavko Štimac, Andrija Milošević, Ljiljana Blagojević i drugi.
Produkciju serije „Vreme smrti”, kao što je bio slučaj i sa serijama „Koreni” i „Vreme zla”, potpisuje kuća „Eye to Eye” Gorana Šušljika koji je uradio i adaptaciju antologijskih dela Dobrice Ćosića. Režiju potpisuje Ivan Živković, a scenario Sanja Savić Milosavljević i Đorđe Milosavljević.
Ne znam kako ovi iz ove produkcije rade, ali ova ekipa iz Kamiondžija je strahota. Sramno i ponižavajuće.
Ajd što zakidaju na honorarima svima (jad i beda sa statistima – 1.500, din po danu na 40°C), ali i klopu ne naručuju za sve – u nedelju zafalilo 14 obroka – naravno zalomilo se na statistima.
E to vam je rad bez plaćanja lokacija i ostalih zezancija neophodnih za snimanje „značajne“ Srpske serije…
Ova delatnost bj trebalk da se uredi ili ne mora ni da se snima po Valjevu i okolini.
Producentske kuće, pid okriljem RTSa, da mlave lovu, a ostali da se dampinguju na sve moguće načine…
Sramno breee…
Učestovala sam na snimanju kod g. Šušljika kao statista.
Baš zanimljivo, fino i opušteno. Svaka im čast, za razliku od ovih iz serije „KAMIONDŽIJE“ gde sam takođe statirala. Naporni su i zahtevni na visokim temperaturama, manje plaćaju, a još se derendaju i vređaju nas. Neki od nas ni ketering ne dobiše, a sleduje nam i hrana. Zaprepastila sam se kada sam čula da to radi RTS preko neke privatne firme.
Što napisa moja draga koleginica VS: „Ali kad me neko pita koliki honorar za predstavu ili snimajući dan bi trebalo da mi isplati, pa se udrveni, ušilji, uzmiji, pa strogim tonom omraženog profesora preispituje moju ljudskost što uopšte očekujem novac za jedan običan hobi kao što je gluma… A s’ druge strane ja se umanjim, uglupim, umišim i samo se preznojavam, zamuckujem pravdajući se da je taj hobi moj osnovni posao i da njime plaćam kredite, hranu, struju…
Dodje mi da sam sebi nalupam šamare…“
2200 dnevnica kod Radosa Bajica, ali eto on je rezimski omiljeni producent pa moze.