Koreni: Domaćinstvo Djuričića – Svega ima i svega će biti dok je ljudi 7

Domaćinstvo Branka Djuričića u Goloj Glavi ugledaćete na brdu kraj visokog jablana skoje god strane da pogledate. Brankov sin i unuci ostali su na selu, a njihova kapija širom je otvorena za svakog ko u selo dodje.  Voćnjak, vinograd, obradjene njive, farma svinja i veliko stado ovaca okosnica su domaćinstva.“I da se vratim u mlade godine, ja bih opet ostao da živim u selu“, kaže Branko Djuričić sedamdesetogododišnji domaćin i glava porodice.

Ako Vas put nanese do škole u Goloj Glavi do Djuričića doći ćete lako , preko mosta , asfaltnim putem pa makadamom. Djuričiće zatičemo u dvorištu u poslu , ali nam toplo otvaraju vrata. Farma svinja traži puno posla i velika je obaveza.

Na urednoj farmi trenutno je oko 140 grla što prasića, suprasnih krmača i tovljenika. “ Ja ne znam da li se to više i isplati. Cena kilo žive vage za praseće je sad  300 , a tovljenici 280, a pre godinu bili su tovljenici 120 , a prasici 170 , a dešavalo se da izadju na 200 pa i 220 dinara . Tu mi ništa skoro ne zarudjemo jer je cena stočne hrane porasla za 70%. To nije malo , a moje svinje pojedu dnevno skoro tonu pa vi vidite gde je tu računica. Sojina sačma je 115 dinara i nema je na tržištu i tu će još poskupeti siguran sam, a poskupeće sve još , mislim da će cene rasti, ali ne za nas i u našu korist. Tu najveću korist imaju trgovci i klaničari. Dešava se da cena mesa padne , ali vi to u prodavnici nikad nećete osetiti“, objašnjava Branko Djuričić koji napominje i da svinjarstvo polako propada , smanjuje se broj svinja.“Mi ove godine nismo prodali nijedno grlo za priplod,a bilo je godina kad su nam tražili više nego što imamo. Sad ljudi više neće time da se bave jer se ne isplati, nekako sistematski se uništava svinjarstvo. Ljudi odustaju. Bilo je ovde još ljudi koji su gajili svinje , ali su prodali, odustali“.

Hranu za svinje Djuričići uglavnom kupuju , ali dobrim delom i proizvode. To je za sada moguće jer ih je u kući dosta i svi rade ipak nema dovoljno zemlje koja bi se mogla uzeti pod zakup. „Pa mi smo uspeli da nadjemo 3 hektara i uzmemo pod zakup, ali nema je dovoljno. Ima ovde u selu dobrih domaćinstava , mislim na brojne farme , ljudi rade i svima zemlja treba. Kupujemo ječam , soju, suncokret, kukuruz , sve. Kad bi vodili evidenciju svih troškova došli bi do toga da se ne isplati. Tu me je strah da deca ne posustanu zbog toga i odustanu od sela“, objašnjava Djuričić koji priznaje da je ipak srećan čovek jer mu je porodica na okupu i svi ostali na selu.

Sin i snaha zaposleni su dodatno u Valjevu, ali žive u selu , Brankov unuk takodje je zasnovao porodicu na selu , dok drugi studira agronomiju, što takodje uliva nadu da će se vratiti na selo. Za sebe kaže da nikada nije ni pomislio da živi negde drugde . „I da se vratim u one mlade godine opet bi sve isto . Na selu može da se živi lepo , ali mora da se radi . Bez rada ništa nema. Ja sam svojevremeno napravio kuću u Valjevu , mislio sam ako deca budu htela da žive u gradu, hvala Bogu ostade sin ovde, ćerka se udala isto na selo. Bez podmlatka nema ništa“, kaže Djuričić.

Svinjarstvom je počeo ozbiljnije da se bavi pre deset godina, a srpska javnost za njega je čula kada je njegova svinja oprasila čak 22 prasića.

„Nije pre ovde bilo ovako , bio je poneki objekat , ali posle smo sve pravili , kupio sam svinje na Institutu u Beogradu  pa smo polako počeli i da zidamo , trebaju objekti za farmu. Sve smo stekli sami. Ima subvencija od 15 000 po grlu za prsiće, a po tovljeniku 1000 dinara pod uslovom da predaš 10 najmanje. Borimo se“, objašnjava Djuričić.

U domaćinstvu se gaje i ovce pa ih sada ima 45 . „Nećemo povećavati broj . To radimo zbog ovog unuka što je na fakultetu , da se mi pitamo imali bi 10 ovaca. Naše ovce ne pasu nigde već ih hranimo“, dodaje Branko.

Pod šljivom je i 2,5 hektara zemlje . Niska cena šljive uglavnom ih opredeljuje da peku rakiju . „Ove godine smo plaćali 3500 branje i naša hrana je bila. U selu nema ko da pomogne jer svi imaju nešto oko čega se bave. A nema više toliko ljudi“, zaključuje Branko.

Odmah do kuće je i bašta u kojoj se gaji sve potrebno za jedno domaćinstvo , ali i vinograd koji  su Djuričići nasledili od predaka koji domaćinstvo Djuričića čini raznovrsnim i šarenolikim. Problem je s druge strane nedostatak vode .

„Imamo tri pumpe, jedan bunar je čak moj pradeda iskopao 32 metra dubok. Ovog leta za malo smo se izvukli da smo imali vode. Problem je voda . To bi nam mnogo značilo. Teško je ovako. Onolika brana, voda stoji, a mi nemamo vode“, govori Branko vrteći glavom.

Čuvar kapije i ulaza u dvorište Djuričića  je visoki jablan star više od 60 godina. „Moj otac ga je zasadio. Negde je našao sadnicu, doneo i posadio. Naš se jablan vidi iz svakog kraja sela. Vidi se sa šabačkog puta čak. Brinem da je star i da ne padne ovamo su mi zgrade. Moram videti da neko dodje i pregleda ga“, ponosno pokazuje jablan koji je gotovo postao simbol porodice.

Za samo selo Branko kaže da se nije mnogo promenilo , ali su se promenili ljudi. „Sve sam ovo ja stekao , moja žena i ja . I sve sam stigao i da odem na neki dogadjaj i u kafanu i da sve ovo imam. Ali selo se promenilo mnogo. Ovaj sistem je doveo do toga da su se ljudi promenili . Trči se za parama samo. Sad imamo telefone i to sad treba da zameni čoveka. Evo ovde komšija biva da se ne vidimo po pet dana, a nekad smo se družili . Samo neka trka. Ja sam radio sa konjima i konjima obradjivao zemlju, sve se ručno radilo i sve se opet stizalo . Ljudi se posećivali . Ja sad odem u kafanu , ali tamo nema ljudi , ema skim da se razgovara da se razmene iskustva, pa čuješ neki savet. Vidim da ni u gradu nije isto, svi u nekim kafićima. Pa ja sam stizao da radim za sebe i da pomognem drugima , mi nekažemo siromašnijima već ovako ko je tanji malo ko nema pa se to pomaže. Pa mi imamo dva traktora sad, ovaj komšija dole ima pet ili šest traktora , sve se brže radi, a opet nema kažu vremena da se ljudi sretnu vide, popričaju, eto to smo uništili“, kaže razočarano Branko.

Dok se priseća okupljanja podseća da je Dom kulture u selu skoro ruševan , da su mesta nekadašnjih okupljanja zarasla u korov. Sa setom govori o nekadašnjim razgovorima . „Sad se sem rada na selu ništa ne dešava. Mi imamo igralište u selu kod škole, ali niko ne igra fudbala više. Nema ni kluba , a pre malo malo pa se mladići okupe i eto utakmica , mi ovde na brdu čujemo kad dole šutnu loptu . Tako sam ja živeo u mladosti. Sad toga nema.  Ovde u ovom zaseoku ima 40 kuća i to kakvih, jakih kuća, ali nema ničega. Svak ide nešto zamišljen. Ni roditelji više ne savetuju decu da se druže da se to nešto napravi, ništa. Ja se bojim da će država sa ulaganjem zakasniti i kod nas u selu. Ima ovde jedan zaselak , nema nikoga , nikog živog. Ovde jedino što se mnogo radi i ima ljudi , jošte smo živi, a kako će to da bude kasnije , to ne znam, ne mogu reći“, objašnjava Branko Djuričić.

Da su odnosi medju ljudima bili drugačiji Branko navodi i primer njegove supruge koja je kako kaže za njega pošla iz sela Sokolova kod Velikih Creljena bez pitanja o tome da li on ima gde da živi i od čega živi.Branko slikovito objašnjava:  „Dogodine nam je 50 godina braka. Sve smo ovo u skladnoj zajednici stvorili, dogovarali se. Malo sam ja slušao nju malo ona mene i tako polako , posle došla i deca i život teče. Nije ona mene ništa tada pitala o mom imovnom stanju. A moglo se desiti da nemam za hleba, imao sam , ali ona nije pitala. Tada to nije bilo važno. Sad je to vidim važno . A nekad, nekad samo da se ljudi vole i da se dobro slažu. Zato ćemo nas dvoje dogodine da napravimo malu proslavu da obeležimo naš jubilej. Zaslužili smo“.

*Tekst je nastao u okviru projekta Koreni koji Vamedia realizuje u saradnji sa gradom Valjevom