Pisac Vlada Arsić već 8 meseci živi i stvara u jednom selu u okolini Valjeva. Napisao je do sada 10 knjiga, a u pripremi je 11-ta. Za Vamediu Arsić govori o razlozima za napuštanje svog rodnog Beograda, ali i ljudima, vremenu u kom živimo i svojim knjigama. „Mi ceo život nešto iščekujemo, a pritom neprestano se poredimo. Ne treba da čudi što su ljudi samo sebe stavili u centar svega , a vrednosti traže u rijalitijima“, kaže Arsić.
„Nema ljudi. Već osam meseci živim na tromedji tri sela Vujinovača, Brezovice , Tubravić. Tu stvaram Beeograd više nije grad koji pamtim , pobegao sam od saobraja, toksičnih ljudi, nervoznih šalteruša. Vratio sam se prirodi i uživam. Svestan sam da to ne može svako , ali moj posao meni to dozvoljava. Nema na žalost mnogo primera da se ljudi sa sela vraćaju u selo, ali sve veći broj ljudi rodjenih u gradu traže odstupnicu i beže na selo. Tu je mir , a na žalost ljudi na selu je sve manje uopšteno. A to nisu isti ljudi od kojih treba bežati“, počinje svoju priču pisac koji je odlučio da napusti rodni Beograd i spas za sebe i svoje knjige potraži u selu kraj Valjeva. Tu na Povlenu nastaće i nejgova 11-ta knjiga.
A svaka Arsićeva knjiga u središtu ima jedan dogadjaj koji je najčešće istorijski oko koga Arsić „plete“ radnju. Poslednja knjiga „14:14“ govori o velikoj eksploziji naoružanja u smederevskoj tvrdjavi .
“Jednoj velikoj nesreći koja je bukvalno gurnuta pod tepih jer je velika verovatnoća da je u pitanju komunistička sabotaža. Kada imate akciju u kojoj strada 11 Nemaca , a 4500 civila ili 2500 koliko je dugo bio zvaničan podatak, onda je logično zašto je to gurnuto u zapećak, nema spomenika, nema obeležavanja godišnjice. Kao i u svakoj mojoj knjizi tu postoji i ljubavni zaplet“, objašnjava radnju svoje poslednje knjige Arsić.
Za sebe kaže da voli romansiranu istoriju , ali se trudi da ono što jesu istorijske činjenice to i ostanu. „Ne želim da neko pročita moju knjigu i pomisli da je nešto naučio , a da to u stvari nema veze sa istorijom. Sve što je fakat u istoriji ostaje to i u knjizi, a fikciju koristim samo kao vezivni materijal. Kao način da se povežu ljudi i dogadjaji, Ja istoriju ne volim jer tu je mnogo brojeva , datuma , pa i priča o ovoj nesreći je bila vrlo daleka bez obzira na broj poginulih. Istoriju pišu pobednici , ono što im se svidja i ide u prilog ističu, ćute o onome što im ne ide na ruku. Medjutim istorija je možda i najranjivija i najpodložnija revizijama i ispravkama. Ja izadjem sa glavnim junakom , čitaoci se sa njim upoznaju i zbliže i u jednom treutku se dešava to što se dešava, svedoci smo njegove nesreće pa onda i sami postajemo deo dogadjaja i živi svedoci istog. Do sada sam obradio nekoliko dogadjaja iz istorije koji nisu bili mnogo poznati“, objašnjava Arsić.
Medju njegovim brojnim pričama je i priča o moštima Svetog Save, ali i Valjevskoj bolnici o kojoj se dugo nije govorilo , a koju je Arsić vešto doneo postavivši čtaoca u svet tadašnjeg čoveka u Valjevu. S druge strane u knjizi „Nevidjena Srbija“ je 99 dogadjaja koji su se dogodili u Srbiji , a koji su sami po sebi gotovo neverovatni. Za koje je prva pomisao da to jednostavno nije moguće.
„Čovek bez porekla je drvo bez korena , običan balvan. Ako nemamo svoju prošlost nećemo imati ni budućnost. Moramo da shvatimo da ništa ne počinje od nas . Sigurno da mnoge nedoumice i probleme možemo da rešio kada vidimo kako su to rešavali naši preci. Kada napravimo otklon od toga mi smo praktično na verometini i nismo sigurni ni gde idemo ni čemu da se nadamo“, govori Arsić o značaju poznavanja prošlosti.
Svako u svojoj prošlosti pronalazi i lepe i manje lepe dogadjaje, a neumitna je činjenica da sredovečni ljudi sada imaju ipak dramatično različita sećanja na svoju prošlost u odnosu na mladje generacije. Razlika nije samo u tehnološkom napretku već u ljudima . Sredovečni Valjevci u središtu svojih prošlih piča imaju ljude i odnose medju ljudima , empatiju koja je postojala , a koje više nema.
„Ja nisam Valjevac i ceo život sam proveo u Beogradu , ali ako me pitaš za Valjevo 70-tih godina prvo ću ti spomenuti korzo kada ceo grad izadje , na ulici su mladi , na trotoaru stariji. U situaciji bez mobilnog mogao si proaći onog koga si želeo. Tu se moramo setiti poslastičarnica u Knez Milođevo ulici, urbanih legendi kao što su Fandja i Joca Vrućina , lumperajke u restoranu Evropa . Mnogo tih situacija koje ja sada ne znam na koji način imaju mladi , kako će se sećati. Mi smo imali i manje para i mogućnosti da se pokazujemo, ali se nešto i nismo pokazivali , bez skupih patika i telefona , ali smo se trudili da budemo drugačiji. Današnje generacije teže tome da budu isti. Ranije generacije nisu bile takve“, objašnjava Arsić.
Ipak i oni koji u svom sećanju imaju divne ljude i zajedničku prošlost polako se menjaju. Vlada Arsić misli da je razlog tome potrošačko doba kojim zadovoljavamo neke potrebe pri čemu zapostavljamo prijatelje, komšije, rodjake.
„Mora da ste primetili koliko se ljudi manje druže sada. Nekada i kad nisu išli u kafane uveče su organizovali druženja . Pričalo se i smejalo, a mi danas nemamo smeh“, konstatuje Arsić.
Na pitanje da li su ljudi sada više zli i negativni nego ranije, on navodi da to nije ni čudo jer je ceo život tih ljudi nekakvo poredjenje. „Uzok svih naših frustracija i nezadovoljstva je poredjenje pri čemu se niko ne poredi sa onim koji ima manje ili neki problem kako bi se osetio srećnim već uvek sa nekim ko ima mnogo više pri čemu jedino što može da oseti jeste nezaddovoljstvo i samim sobom i potom svime što ga okružuje . To nas čini nervoznima, koliko god da imamo stalno nam je malo . Moja naredna knjiga neće biti o tome izričito , ali socijalna patologija je značajna okosnica mojih knjiga. Mnoge stvari iz prošlosti nama se ponavljaju jer se one ne menjaju. Generalno se promenilo to što smo uspeli da budemo nezadovoljni stubovima društva koje smo i sami devastirali . Vojska i crkva, dva vrlo važna stuba društva. Potom prosveta, pravda. Zdravstvo nam je postalo šalter za privatno zdravstvo. Školstvo gde se sve radi na tome da se degradiraju nastavnici jer se ide ka tom privatnom školstvu gde će se školovati jedan mali broj budućih vladalaca , a svi ostali će se školovati u školama na nivou Bronksa. To je generalno slika Evrope. Ostalo nam je samo da devastiramo porodicu i to sad uspešno radimo rijalitijima . Što više konzumiramo tu nametnutu slobodu mi postajemo sve usamljeniji, depresivniji i nezadovoljniji“, objašnjava Arsić.
On kaže da izvesno ne zna kakva nam je budućnost , ali da je sasvim siguran da njegova generacija, ljudi već više od 30 godine, ne živi već iščekuje : „ Čekali smo posle propalog Kongresa komunista da se oni izmire , pa smo dočekali rat, pa smo čekali da prodje inflacija, sankcije , bombradovanje, čekali smo da dodje demokratska vlast, pa smo je oterali , pa smo ponovo vratili staru i čekali da ona prodje , pa smo čekali da prodje epidemija, rat u Ukrajini, a jedino što smo dočekali jeste da prodje život“.
Šta onda na kraju ostavljamo budućim generacijama , koje su to vrednosti?
„Sve ono što su nekada bile vrednosti sada su devastirane i to nestaje. Nekada je poštenje bila vrhunska moralna vrednost, a sada smo svedoci da je poštenje sinonim za naivnost i lakovernost. Reći ću Vam da je nekada kada dodje policija pred nečiju kuću to bila izuzetna sramota za tu kuću u našoj ulici. Roditelji tog kod koga je milicija došla danima nisu izlazili iz kuće. A sad smo došli do toga da kad nekog policija privodi taj je uspešan. Zato mislim da ostavljamo rasulo. Puno sam čitao o 1946. godini kada smo uspešno uspeli da srušimo sistem vrednosti pre rata , a novi još nismo stvorili pa se živelo u vakumu. To vam je sada tako. Srušili smo stare vrednosti, a nove ne stvaramo da nam budu od koristi“, navodi Arsić.
Na kraju razgovora pitamo i za buduću knjigu , njenu temu ?
„Vrlo sam zainteresovan za najmoćniju ženu 19 veka. Kneginja Persida, žena koja je bukvalno vladala 16 godina Srbijom jer njen surug Aleksandar nije bio izrazito sposoban , bio je povučen i miran čovek i najverovatnije nije ni bio za vladara. Možda je kao takav baš odgovarao pravobraniteljima , ali nisu računali na njegovu vrlo sposobnu ženu“, intrigantno je odgovorio Arsić.
Ljudi iz gradova beze u sela, zato sto su ljudi sa sela, sisli u gradove i doneli svoju kulturu i svoj sistem vrednosti. Tako da su gradovi postali sela sa seljackom kulturom. Te da bi danas pobegao od seljaka, ti moras da bezis na selo, koje je uglavno pusto od ljudi. Vi ste pobegli od ljudi, ne od gradova. Ja recimo zivim u gradu, al sam isto tako pobegao od ljudi, i nemam problema. A opet imam i imanje na selu (nasledstvo), i ne pada mi na pamet da zivim tamo, i stalno imam problem sa tim ljudima sa sela, posto mi pustose imovinu. A opet to moje selo nije napusteno kao vecina sela, tako da tamo nemam taj komfor izolacije. I nikada ne bih ziveo u blizini tih ljudi. Laz je da na selu zive cisti neiskvareni ljudi, u skladu sa prirodom, ko nekakvi drevni evoksi, gde se drzi reci i postuju ljudi. Nije problem ni u selima ni u gradovima, problem je u tome sto je narod podivljao. Dal od teskog zivota ili ko zna cega. Cak se cini i da je drzavna strategija takva da se od svog ovog naroda naprave nekakvi Orci, ko iz Tolikinovog Gospodara Prstenova. I to im veoma polazi za rukom.
Слажем се да на селу не живе сељаци. Они су ,,угрожена врста,, има их мало и углавном су стари људи.
Село даје мир, тишину и колико толико мању загађеност ваздуха. Даје простор, за разлику од градова.
Само је питање ко шта сматра за село? Уколико је ваше имање на ободима великих градова, онда то није село. Тамо је све исто као у граду, само се дуже путује до центра.
И да, нажалост слажем се са Вама, проблем је у људима не у градовима или селима.
Vladini romani su veoma zanimljivi i vredi ih pročitati. Neretko se u njima nađe neki deo radnje koji se odvija u valjevskom kraju.
Оде човек у манастир да побегне од „свега“. Пронађе тамо духовни мир, обожи се и закалуђери. У манастир долазе људи из света да се помоле и причесте, да затраже помоћ од Господа. Праве и метеж, досадни су, кушају калуђерску трпељивост. Кушају Господа и оду. Калуђерску љубав и веру свак би осетио, ако би хтео и примио би, али нико не могаде отети.