Slava manastira Lelić

„Drži veru pošto-poto. I čekaj dok ljubav iz vere ne nikne. Izgubiš li ljubav, izgubio si mnogo, izgubiš li veru, izgubio si sve.“

Manastir Lelić danas slavi svoju krsnu slavu Svetog Nikolaja Žičkog. Za dan obeležavanja slave uzet je datum prenosa moštiju Vladike Nikolaja Velimirovića iz Libertvila u Lelić.

Sveti vladika Nikolaj (svetovno Nikola Velimirović; 4. januar 1881. Lelić – 18. mart 1956. Libertvil) bio je episkop ohridski i žički, jedan od najistaknutijih teologa i besednika SPC, otuda nazivan “Srpski Zlatousti”, kanonizovan je kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički na prolećnom zasedanju  u maju 2003. godine.

Sveti vladika umro je daleko od svog zavičaja, ali  njegova dela I molitve za sav pravoverni hrišćanski narod nikada nisu utihnule. Odjek njegovih reči bio je motiv da se 12.maja 1991. godine ipak vrati u rodni Lelić. U Beograd su dopremljene 3.maja na današnji dan , a potom su, prošle kroz mesta u Srbiji u kojima je službovao, kao što su manastiri Žiča i Ljubostinja, Tog 12.maja pohranjene su u kripti manastirske crkve koja je njegova zadužbina.

U Valjevu je žitije Nikolaja Velimirovića uglavnom poznato pa i činjenice da je rodjen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. januara 1881. po gregorijanskom kalendaru u selu Lelić nadomak Valjeva. Obrazovanje je započeo u manastiru Ćelije, a potom u Valjevskoj gimanziji, bio je izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju.
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine. gde je i umro. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.

Povratak Svetog vladike dočekalo je  na svetoj liturgiji, koju je u Leliću služio tadašnji patrijarh Pavle sa svim arhijerejima SPC, mnogobrojnim sveštenstvom i monaštvom, preko 30.000 ljudi, a bili su prisutni mnogobrojni predstavnici političkog, javnog i kulturnog života. Održana je tim povodom i duhovna akademija na kojoj su govorili Matija Bećković, Nikola Milošević, Amfilohije Radović, Atanasije Jevtić, Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i drugi.

Episkop šabačko-valjevski Lavrentije svojevremeno je  ispričao sledeću ispovest:”Stalno sam razmišljao kako da mošti Nikolajeve prebacimo u zemlju, i to nisam ni krio. I u tadašnjoj vlasti je bilo ljudi koji su znali veličinu vladike Nikolaja, i pre dvadeset godina, kada je kominizam počeo da popušta, zovnu me tadašnja dva visoka funkcionera i kažu mi: “Vladiko, gledajte da se nekako posmrtni ostaci Nikolaja prebace u otadžbinu, ali nemojte reći da smo vam mi rekli”. Posavetuju me da se obratim Saveznoj skupštini, i ja tako i uradim. Odem u odeljenje za prenos posmrtnih ostataka.  Službenica mi reče da od toga nema ništa, Skupština o tome neće odlučivati, ali videći me valjda razočaranog dodade: “Postoji još jedno riskantno rešenje”, veli ona, “nađite nekog od njegove najbliže rodbine, neka on uputi zahtev, i napišite Nikola Velimirović umesto Nikolaj, možda se neće setiti o kome se radi”. Ja tako i uradim. Krenem da tražim i nađem vladikinog sinovca Tiosava. Ispričam mu o čemu se radi, i on pristane da probamo, pa šta bude. Napišemo zahtev za prenos moštiju Nikole Velimirovića, Tiosav potpiše i predamo ga na pisarnici. Čekali smo sa nestrpljenjem hoće li se ko dosetiti o čemu se radi. Nije bilo straha, već bojazni da nećemo uspeti. Napokon stigne odgovor u kome se kaže da je Tiosavu dozvoljeno da u zemlju prenese mošti svog strica Nikole Velimirovića. Odmah sve organizujemo i napokon avion sa Nikolajevim moštima sleti na beogradski aerodrom. Tek tu je vlast otkrila o kome se radi, nastade pometnja, ali bilo je sve kasno. Javnost je već bila obaveštena i povratka nije bilo.”

„Koje su dve zle stvari o kojima ljudi najradije razgovaraju? Tuđi greh i svoja pobeda.“