Neobične priče Vlade Arsića na neobičnom mestu

Zbog bolesti književnika Branislava Jankovića , književno veče posvećeno njegovom stvaralaštvu na redi Gradac nije održano , ali je zato nove knjige najavio književnik Vlada Arsić. Neuobičajeno mesto za književno veče, Arsić je ispunio pričama o nepoznatoj i neobičnoj istoriji koja se paralelno dešavala sa zvaničnim istorijskim dogadjajima u Srbiji.

Tradicionalno pored Glišićevog mosta na reci Gradac i ovog avgusta održano je književno veče , a gost večeri je bio književnik i ujedno jedan od organizatora „Glišićeve brazde“ u okviru koje svakog leta biva predstavljen jedan savremeni književnik, Vlada Arsić.

Valjevskoj javnosti Arsić je najpoznatiji po knjizi „Kad zvona zaneme“ koja je za temu imala Valjevo i grad bolnicu u Prvom svetskom ratu. Njegova dela za okosnicu i inspiraciju u najvećoj meri uvek su imala istorijske dogadjaje.

„Istorija je jedna od najranjivijih naučnih disciplina i podložna je ispravkama . Lično nisam voleo istoriju . Kao dete otpor prema njoj stvarala mi je činjenica da su tu stalno neke brojke, neki datumi  tu nije bilo emocija, života , sve dok nisam počeo da upoznajem neke autore koji su se bavili romansiranom istorijom. Tada sam prvi put medju tim junacima video i ljudska bića. Vezujući se za njih počeo sam da spoznajem istorijske dogadjaje koji kod mene ranije nisu stvarali nikakvu emociju“, kaže Arsić o svom odnosu prema istoriji i kako se ona odomaćila u njegovom stvaralaštvu.

Do istinske veze sa istorijskim dogadjajem, po Arsićevom mišljenju , moguće je doći samo onda kada čitalac počne da se upoznaje sa životom ljudi koji su u dogadjaju učestvovali , sa svim njihovim životnim problemima , motivima i okolnostima koje su dovele do toga da u odredjenom dogadjaju učestvuje.

S druge strane istorija prepuna dogadjaja koji su gotovo zaboravljeni i kojima nije pridavan veliki značaj. Takav je slučaj i sa temom za narednu Arsićevu knjigu koja kako kaže liči na „Rat ruža“.

„Srbija je imala dve žene, jedna je poticala iz dinastije Obrenovića , a druga iz dinastije Karadjordjevića . Jedna je provela detinjstvo u Šapcu dok je druga korene imala u Valjevu i taj njihov latentni sukob , iako sumnjam lično da su se ikada srele , završen je tako što je jedna ostala bez glave zajedno sa svojim bratom je stradala u atentatu u Košutnjaku , a druga je zbog tog istog atentata ostala bez dva brata koja su streljana. Naravno reč je o Persidi Karadjordjević  , a druga je Anka Konstantinović . Taj roman bi mogao da razotkrije šta se zaista dešavalo iza tih vladarskih odluka i poteza samih vladara jer znamo da su žene često one koje vode glavnu reč“, objašnjava Arsić.

Upravo Arsićeva knjiga „Nevidjena Srbija“ govori o dogadjajima koji su široj javnosti u Srbiji retko poznati. Na tim temama Arsić i dalje radi.

„Zbirka „Nevidjena Srbija“ nije nešto što se piše već nešto što se sakuplja. Kopajući za nečim naletite na nešto za šta prvo mislite da je nemoguće, ali je moguće. Ta knjiga nastala je u najvećoj meri dok sam radio za Politikin zabavnik za rubriku Verovali ili ne. Mislio sam da sam sa tim završio , ali u Srbiji se mnogo toga dešavalo. Ako ste skoro bili na Avali i posetili spomenik Neznanom junaku videli ste da je okružen četinarskom šumom. Ono što je mnogima nepoznato jeste da je ta šuma poklon nemačkog kancelara Adolfa Hitlera. I taj poklon trebalo je da bude zalog večnog mira. Tu je recimo noć izmedju 9. i 10 septembra 1923 godina koja je značajna za istoriju avijacije , a te noći je prvi put avion pretekao Orijent ekspres , voz koji je išao na relaciji Pariz-Istanbul. Tada je krenula i redovna putnička linija i oni su leteli brže , ali kad dodje noć avion mora da sleti,a voz nastavi dalej. Te noći prvi put je avion na relaciji Pančevo-Bukurešt imao noćni let. Usput su paljene baklje da bi avion mogao da leti i to se desilo baš u Srbiji“, priča Arsić i dodaje da je prvi pokušaj avionskog leta propao zbog ženskih gaća: „To se dogodilo na hipodromu u Subotici kada je pilot Ivan Savić pokušao da izvede prvi samostalni, zvanični let. Avion je stajao na pisti i sa strane su stajale dve devojke u narodnim nošnjama koje su pridržavale krila aviona da bi on mogao stabilno da stoji. Medjutim kako su uključeni motori zbog vazdušnih struja suknje su otišle gore , devojke nisu tada nosile donji veš i brzo su se uhvatile za suknje puštajući krila i iavion je pao i krilo je slomljeno“.

Medju zanimljivim pričama Arsić je okupljenima na ovom zanimljivom dogadjaju pored reke Gradac ispričao i priču o grobaru iz Kruševca koji je 40 godina sahranjivao ljude. Na kraju se ispostavilo da je za života sahranio 18 000 osoba ,a pre rata je toliko Kruševac i imao stanovnika. On je živeo jako dugo i sve do smrti glumio je pogrebnog vodiča na groblju odnosno kad god bi neko došao iz nekog drugog grada ili okoline i interesovao se za grob rodjaka i prijatelja , grobar bi posle razmišljanja desetak minuta nepogrešivo dolazio do groba onog koji se traži.

Arsić kaže da kada se ponovo skupi desetak priča biće objavljena knjiga ponovo. Knjige i priče Arsić piše sada nadomak Valjeva u selu Vujinovača za koje ga vezuje i poreklo. Iako u Vujinovači više nema kuća sa ognjištem , Arsić nastavlja da prikuplja priče poput onih koje su objavljene u knjizi „Priče uz ognjište“. Kako navodi do sada ima novih pet priča i vrlo moguće je da će naredna njegova knjiga biti upravo nastavak „Priča uz ognjište.“ U toj novoj knjizi svoje mesto naći će i priča o planini Bobija za koju Arsić navodi da je duže od pola veka bila precrtana na kartama.

„Za sve je kriva crkva brvnara kija i danas postoji na vrhu Bobije i gde se služba obavlja svega 7 ili 8 puta godišnje. Tu crkvu su izgradili 1943. godine žitelji Bobije po nalogu četničkog vojvode Dragoslava Račića i napravljena je za nekoliko meseci isključivo ručnim radom. Ali došla je OZNA i naložila da se crkva zapali, narod se okupio da to ne dozvoli i onda su rekli : „Može crkva, ali mora i škola“. Zašto škola? A OZNA je već školu opremila slikama partizana i pobednika . Pa zato što je Račić podigao i školu, a ne samo crkvu. Vlast se povukla i osudila planinu na tiho izumiranje. Tamo nije bilo puta , nije bilo struje, sve do pojave osamdesetih  godina, šumara Milijana Mićića“, ispričao je Arsić najavljujući njome novu knjigu.

Arsić je na književnoj večeri sa prisutnima podelio i ličnu bitku sa sopstvenom bolešću za koju kaže da se sa njom nosi uz brojne padove , uspinjanja i nadu. Ukoliko pobedi , kaže , napisaće knjigu i o tome.

„Kada se tako nešto desi i krenete tim putem onda shvatite da morate sve da promenite. I ja sam to uradio. Počev od ishrane do vere. Okrenuo sam se prilično i veri i Hristu i verujem da ću iz ovoga izaći i verujem da će ova knjiga imati srećan kraj ili neće uopšte izaći. Zato nema predaje i nije kraj!, poručio je Vlada Arsić.