Profesorka Krstić: Uloga medija u polarizaciji društva je ogromna

„Uloga medija u političkoj i društvenoj polarizaciji je ogromna. Mediji su glavni uzrok za nejednakost i nepravednost u medijskoj reprezentaciji politike“, kaže u razgovoru za Vamediu  prof.dr Aleksandra Krstić, vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

prof.dr Aleksandra Krstić

Da li primećujete polarizovanje društva?

Aleksandra Krstić: Naše društvo je potpuno polarizovano, to pokazuju ne samo mnoga naučna i stručna istraživanja u oblasti društveno-humanističkih nauka, nego i istraživanja javnog mnjenja. Politika je poslednjih deset godina, ako ne i više, uticala na mnoge podele u društvu koje se najjednostavnije svode na podelu za i protiv Aleksandra Vučića. Polička polarizacija iznedrila je i društvenu polarizaciju, koja je uvučena u svaku oblast naših života. Idite u prodavnicu, čućete na kasi da je nešto Vučić omogućio, i druge koji će to da kritikuju. Da ne govorim o institucijama koje bi trebalo da predstavljalju građane Srbije, kao što je Skupština, u kojoj je ta polarizacija, uz otrovan jezik i govor mržnje vladajuće partije prema partijama opozicije, izražena do krajnjih granica.

Uloga medija u toj polarizaciji?

Uloga medija u političkoj i društvenoj polarizaciji je ogromna. Mediji su glavni uzrok za nejednakost i nepravednost u medijskoj reprezentaciji politike: s jedne strane su prorežimski tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom koji pristrasno izveštavaju o vlasti i onemogućavaju ulaz opozicionim partijama i kritičkim glasovima, dok su sa druge strane malobrojni mediji, poput dve kablovske televizije i nekolicine štampanih medija i portala koji imaju veoma zastupljene kritičke stavove i glasove prema vlasti, ali ne mogu da ostvare pluralizam izveštavanja jer vlast uporno izbegava da im da izjave ili ih skoro potpuno ignoriše. RTS, kao javni servis, tu ne nudi neki balans, kao što bi trebalo, sva istraživanja pokazuju izuzetnu dominaciju vladajuće stranke u glavnim informativnim programima RTS-a. Da ne govorim o malim lokalnim medijima, o njima se skoro ništa ne čuje u Beogradu, a pojedini lokalni portali imaju veliki uticaj u svojim sredinama i važe za slobodne i kritički nastrojene medije koji se zbog toga suočavaju sa problemima u lokalnim zajednicama. Takva medijska situacija, u kojoj ni regulatorna tela ne rade svoj posao, a u kojoj se partije na vlasti koriste raznim mehanizmima i oblicima pritisaka, ne pomaže u otklanjanju štetnih posledica duboke polarizacije u društvu, nego je dodatno potpiruju podelom na „nas“ i „njih“, „naše“ i „njihove“. O tome svedoče brojni primeri, evo poslednjeg od pre neki dan, u vezi sa „pregovorima“ Vlade Srbije i poljoprivrednika koji su štrajkovali, kada je medijima Nova S, TV N1 i Radio 021 nije bilo dozvoljeno da prisustvuju sastanku, a sa druge strane poljoprivrednici su tražili da se ni Hepiju ni Pinku ne dozvoli da izveštavaju sa lica mesta, kako su objavila pojedina udruženja. Takva situacija ne samo da nije demokratska, nego i krši sve principe slobode medija, a naročito otvara pitanja cenzure, koja je zabranjena i zakonima i Ustavom Srbije.

Da li je velika ekonomska zavisnost medija uticala na duboku podelu medija i profesionalizam?

Pored političkih, najsnažniji uticaj na medije imaju ekonomski pritisci, pokazala su moja istraživanja koja sam poslednjih desetak godina radila na fakultetu, o toj temi je objavljeno dosta naučnih i stručnih radova. Ekonomski uticaji na medije jako su povezani sa političkim pritiscima u Srbiji, i najčešće se ostvaruju prema nezavisnim kritičkim medijima, na lokalu uglavnom, kroz otkazivanje reklama ili zakupa reklamnog prostora kako bi se određeni medij disciplinovao za svoje izveštavanje prema nekom lokalnom moćniku ili vladajućoj partiji. Drugi mehanizam je onemogućavanje medijima koji kritikuju vlast da dobiju sredstva na konkursima za sufinansiranje sadržaja od javnog interesa: prema mom poslednjem istraživanju o uticaju lokalnih medija, skoro svi lokalni mediji u Srbiji koji kritikuju vlast teško dolaze do sredstava iz budžeta lokalne samouprave kao dodatnog prihoda koji bi im olakšao ionako tešku ekonomsku situaciju. Osim toga, ima i primera da lokalne samouprave otkazuju realizaciju projekta nekom mediju zbog kritičkog izveštavanja o radu javnih preduzeća ili štetnih planova gradskih uprava u pojedinim sredinama.

Ljudi uglavnom biraju medije prema sopstvenim stavovima, ali šta je to u ovom društvu što može pozitivno uticati na društvenu zajednicu , a da mediji učestvuju u tim promenama?

Ljudi žive u svojim „mehurima“, to je sad već poznato na osnovu mnogih istraživanja društvenih mreža, na osnovu čega se zaključuje da ne vidimo ili ne želimo da vidimo izvan svojih „mehura“ odnosno grupa koje pratimo. I tradicionalni i digitalni mediji se biraju prema sopstvenim referencama, naravno, ali ja mislim da je važno da se gleda sve, bar povremeno, da se vidi šta ko piše, koga dovodi u goste, kako obrađuje istu temu kojom se bavi neko drugi. Naravno, nemaju ljudi vremena za to, ali za sopstvenu medijsku pismenost i kritičko promišljanje važno je da znamo šta je sve na liniji horizonta, ko puca iz kog oružja i na koga. Da bismo mogli da donesemo odluke, moramo da budemo što bolje informisani. Kako je kvalitet informisanja u Srbiji odavno na jako niskom nivou, niti postoji kvalitetna debata, ni pluralizam ideja i informacija, osim u zaista retkim primerima, preostaje da se oslonimo na sopstvene izbore. Pogledajte poslednja istraživanja na svetskom nivou, mlade do 35 godina više ne interesuju tradicionalni mediji. U Srbiji se mladi informišu najviše putem društvenih mreža. Kada pitam svoje studente treće i četvrte godine kako to izlgeda, oni kažu biramo da kliknemo na vesti koje nam iskoče na „storiju“ na Instagramu. To je svetski trend, u kome se danas mnogo više pažnje poklanja platformama i platformizaciji sadržaja, nego samom sadržaju. Ne onom što se proizvodi, nego tome kako da se prepakuje od jednog proizvoda za dve, tri ili više različitih platformi.

Ono na šta mediji mogu pozitivno da utiču kad su u pitanju promene u lokalnim zajednicama je svakako uloga građana u kreiranju sadržaja, pre svega participacija građana u političkom i društvenom životu kroz iniciranje važnih tema i osvetljavanja problema u malim sredinama i njihova saradnja sa medijima koji su spremni da utiču na lokalne samouprave da preduzimaju konkretne mere, doprinose promenama i tako obezbeđuju kvalitetniji život građanima. Znam za brojne primere mnogih lokalnih medija iz svog istraživanja, a koji su svetli primeri koji pokazuju kako su lokalne zajednice napredovale zahvaljujući saradnji građana i medijskog izveštavanja. I Vaš portal je doprineo ključnim izmenama, ne samo putne i druge infrastrukture u Valjevu, nego i važnim promenama u odnosu prema ženama vlasnicama poljoprivrednih imanja, planiranjima u budžetu grada itd. To su one stvari koje pokazuju kako demokratija zaista radi, ali na žalost jako malo ljudi, osim onih kojih se te promene direktno tiču, znaju za njih.

Govor mržnje i kritika

Govor mržnje je apsolutno nedopustiv u javnom prostoru, mislim pre svega na medije, pa i zvanične institucije kao što je Skupština Republike Srbije. Poslednjih godina vidimo da je govor mržnje od predstavnika vlasti prema kritičarima režima, koji dolaze iz svih sfera umetnosti, kulture, politike, sve rašireniji i češći. Glumcima i drugim javnim ličnostima se preti iz skupštinske sale, a sa društvenih mreža prominentnih naprednjaka i mreže botova šire se najgore uvrede i klevete na račun ljudi, naročito novinara, koji se ne slažu sa vladajućim režimom, koji kritikuju stanje u državi i društvu. Pogledajte šta tabloidi i nacionalne televizije rade pokretačima peticije ProGlas, uspešnim i ostvarenim ljudima koji su hteli da pokrenu promene. Kritika je do skoro bila nevidljiva, mogli smo da je čujemo samo u pojedinim medijima koji su nezavisni od vlasti, ali u poslednje vreme kritika dolazi sa mnogih drugih strana, iz različitih javnih prostora, građani su danas više nego ranije ohrabreni da izađu i izraze nezadovoljstvo, pokrenu peticiju, proglas, ukažu na zloupotrebu resursa ili položaja u svojoj sredini, okupe se i protestuju kako bi zaštitili svoja prava. Govor mržnje je toliko prisutan u svim okruženjima, ne samo medijskom, na naslovnim stranama i najgledanijim televizijama, političkom, u političkoj komunikaciji najviših nosilaca vlasti prema neistomišljenicima, nego i u svakodnevnoj komunikaciji među ljudima koja je postala neka vrsta agresivne „normalnosti“ i ogledalo nasilja u kome živimo godinama.

Vamedia