Jedna objava na fejsbuku o privatnim časovima koje roditelji plaćaju deci postala je viralna . Stotine komentara ogorčenih roditelja ostavlja gorak ukus u ustima kada se pomene obrazovanje. Privatni časovi odavno su naša realnost, a iz godine u godinu sve su skuplji. Načelnica ŠU Zorica Jocić na ovu temu za Vamediu kaže da joj je teško da poveruje da neki nastavnik odbija da deci, koja to traže, pruži pojašnjenje. „S druge strane postoji više instanci kojima se roditelji u tom slučaju mogu žaliti“, navodi Jocić.
„Valjevski prosvetari da li je Vama ispod časti da deci koja kažu da nisu razumela gradivo ponovo objasnite to isto i održite neki čas dopunske nastave ili Vam je uspeh da 70% odeljenja dobije 1 na testu, pa opet ne održite čas dopunske nego im date novi test i gle čuda opet 60% učenika dobije 1,a Vaš savet da platimo mi roditelji privatne časove???…“, samo je početak objave na društvenoj mreži fejsbuk gde anonimni učesnik navodi i da časovi koštaju 700, 800, pa i 1000 dinara.
U nizu od stotina komentara provejava ogorčenost i najrazličitija tumačenja kako smo došli u tu situaciju kad ni školovanje nije sasvim besplatno.
Tragom te objave Vamedia saznaje da se cena privatnih časova u Valjevu kreće zaista od 700 pa do 1000 dinara u zavisnosti kod kog nastavnika se ide više nego koji je predmet u pitanju . Najskuplji su privatni pripremni časovi za malu maturu , prijemne ispite za fakultete. Ipak jedan podatak je porazan, privatne časove roditelji plaćaju deci u najranijem uzrastu.
Da ne bi bilo preterivanja, privatni časovi oduvek su postojali , a na njih su išle samo dve grupe dece i to u kasnijim razredima , oni koji se „bore“ za dvojku i oni koji se spremaju za takmičenja. Sada kako saznajemo od više roditelja, privatni časovi se uzimaju iz svih predmeta i u svakom uzrastu.
Zašto je to tako pitali smo načelnicu ŠU Zoricu Jocić koja napominje da nema zvaničnih podataka o masovnom spremanju dece.
„Ja smatram da to ne treba da se radi , nemam zvanične podatke da se to radi . Lično mislim, ali i ljudski da nema potrebe za tim jer je nastavnik dužan da objasni svakom detetu sve što mu nije jasno. Postoji dopunska nastava , postoji pripremna nastava . Zašto onda? Možda je to malo i nesigurnost roditelja i želja da se ide na sigurno pa su sigurniji kada im neko to privatno kaže, a ne kada nastavnik u školi oceni. Ja ne mogu da poverujem sa ovog mesta da nastavnici ne bi pomogli učeniku i objasnili ukoliko to učenik traži. Ali s druge strane postoje procedure , postoji žalba direktoru škole, potom žalba Školskoj upravi , žalba ministarstvu prosvete , prosvetnoj inspekciji. Toliko je mnogo institucija gde se može zatražiti tako nešto . Nema potrebe da se deca vode na privatne časove . Dužnost nastavnika je da to uradi i ja tvrdim da najveći broj nastavnika dobro radi svoj posao“, kaže Jocić.
U prilog brojnim dodatno plaćenim časovima ide i podatak da sve više u školama imamo Vukovaca , a da potom isti Vukovci u nastavku školovanja nemaju očekivani nivo znanja .
„Što se mene tiče. ja sam čovek prosvete i verujem da je u znanju moć, a da brojke vrlo malo znače. Jedino što znači detetu i što može da ponese iz škole je znanje . Ako toga nema , sutra poslodavca u najvećoj meri ne interesuju ocene već znanje . Da li ste imali dvojke, četvorke , petice , ako ne znate da radite posao koji treba da radite ne interesuju ih te ocene. Što se roditelja tiče, ako oni zaista iz želje da deca imaju znanje angažuju i dodatne nastavnike onda mogu da ih razumem . Pre 15 godina na jednom studijskom putovanju u Edinburgu u Škotskoj , ispred ministarstva prosvete išla je grupa , pitali smo direktora jedne škole koji su im najveći problemi , a on nam je rekao da su to problemi sa roditeljima . Pitali smo kakvi su to problemi sa roditeljima , a on je rekao : „ Naši roditelji toliko žele da im deca znaju da oni bez prestanka dolaze u školu i bez prestanka od naših nastavnika traže da se oni usavršavaju da bi što više znanja preneli njihovoj deci kako bi se ta deca kasnije upisala na što bolje fakultete“. Ja se nadam da naši roditelji shvataju koliko je znanje njihove dece bitno, a koliko su brojke mnogo malo bitne“, navodi načelnica ŠU.
Jedno od merila pomenutog znanja očitava se i na završnim ispitima . Kako je objašnjeno upravo za analizu se uzimaju rezultati probnih završnih ispita i nastoji se da učenici vrlo brzo dobiju informaciju koje oblasti treba da unaprdjuju , u kojima su pokazali nedovoljan nivo znanja . S obzirom da je jasno šta treba da rade učenici načelnicu smo pitali da li analiza obavezuje i same škole ?
„Oni prave akcioni plan za unapredjenje stanja vezano za odredjene predmete i u tome učestvuju i predmetni nastavnici i razni njihovi timovi. Uglavnom ti rezultati zaista služe za unapredjivanje, a koliko se tu stanje promeni to se najbolje vidi na završnom ispitu , da li se promenilo ili nije . Prva osnovna škola je nedavno završila proces spoljašnjeg vrednovanja i dobila najvišu ocenu , a jedan od ključnih standarda i pokazatelja koji se tu vrednuju su bila postignuća učenika i oni su po svim postignućima u vrhu republičkog proseka. Prethodno je bila na nivou tri , a sada već na nivou 4 . Dakle, analiza i rad na unapredjenju je dao želejni rezultat“, zaključila je dr Zorica Jocić.
Da privatni časovi postoje i da ih roditelji masovno plaćaju to nije tajna , ali isto tako nije tajna ni da ministarstvo nema studiju ili za početak analizu takvog stanja iz koje bi smo mogli izvući podatke koji su predmeti najtraženiji privatno, šta su motivi i razlozi za dodatne časove . Ako je motiv znanje , onda je to, kao što reče načelnica, za svaku pohvalu i razumevanje, ali ako je motiv ocena sama po sebi onda bi to mogao biti početak dublje analize stanja u društvu i samog sistema merila vrednosti.
Ukoliko želimo da se stvari menjaju na ovom polju , učenici bi najpre trebalo da zatraže dodatna pojašnjenja od predmetnih nastavnika, ukoliko to izostane kao što je već rečeno, postoje instance koje će po žalbi reagovati. Ako pak niko ne preduzima ništa , nema žalbi i zahteva , kako onda da očekujemo da se stanje promeni? Tako što ćemo komentarisati objave na fejsbuku? Teško!
***… Pa gde su bili privatni časovi pre 30 godina? Tada su nastavnici radil svoj posao kako treba, kao i svi ostali u drugim institucijama.
Pa to je javno, nema ništa tajno. Niko ne radi svoj posao kako treba, od prosvete,policije, sudstva, inspekcija… Urušio se sistem, bolje rečeno ne postoji. Pitanje je da li smo sposobni da imamo državu. Nije država Teritorija na kojoj živi samo 10% građana, dok ostali preživljavaju.
A o lekarima i da se ne priča. Bruka. Zašto postoje liste čekanja? Pa da da bi se samo što lakše omogućila korupcija i mito. Zašto se u jednom danu, kao nekada kada nije bilo ovoliko napredne tehnike, ne izvrše svi specijalistički pregledi bolesnih pacijenata?
Ima li nade za Srbiju???
Za Srbiju ima nade, za tebe-teško! Uvek je postojala nada za Srbiju, i u mnogo težim vremenima, crnilo koje ovde izlučuješ je tvoj lični problem.
“ AKO JE OKO TVOJE ZLO, TADA ĆEŠ BITI ISPUNJEN TAMOM! (Jevanđelje po Mateju).
1. kada smo bili u školi bilo je 6 odeljenja, u proseku oko 25 učenika. Deca sa posebnim potrebama bili su u posebnom programu i odeljenju, čini mi se u 4 osnovnoj školi. I tada su deca išla na dopunske časove.
2. Posle 30 godina, jedna 3-4 odeljenja ali po 30 učenika uz priključenu decu na poseban program koji nisu u stanju da prate.
Kako posle toliko godina, da je dece manje, odeljenja manje…a da niste u stanju da organizujete da jedno odeljenje ima maksimalno 20 učenika, pa da vidite kako će tada da se radi, tak će ućetilji imati vremena da se maksimalno posvete.
Druga stvar, vratite prosvetnim radnicima dostojanstvo i prava, a ne da ih isfrustrirani roditelji maltretiraju na svakom koraku, a da deca govore da im nesmeju ništa!
ukinite koriščenje mobilnih telefona u školama, uvedite obavezne uniforme.
Objasnite roditeljima da pored škole moraju malo da zasuku rukave kod kuće, da provežbaju sa decom to gradivo, da vide šta su radili u školi.
Deci ste dali sva prava ali obaveze koju su na prvom mestu ste im ukinuli. U demorkatiji je drugačije, iz ostavrenih obaveza stičete pravo. Ovako imate opštu anarhiju od strane pojedinih roditelja i učenika.
1000 dinara je premalo. Bez zezanja.
Naš obrazovni sistem ništa nije lošiji, čak naprotiv, prosvetari nam nisu postali ni lenji ni nemarni ni bezosećajni, i dalje svoj posao rade najbolje što mogu, čak ima dosta učitelja, nastavnika, profesora koji sada imaju zanimljiviji pristup deci i nastavnom gradivu. Toliki privatni časovi nisu ni posledica neznanja naše dece, već su isključivo posledica pomodarstva roditelja i njihovog smanjenog bavljenja svojom decom. Imam dvoje dece, koji su osnovnu i srednju školu završili bez ikakvih problema bez i jednog plaćenog privatnog časa. Sada su već zaposleni momci. Tako da ljudi, nije do škole, do nas je…
Svaka čast na komentaru. Moja deca su završila i osnovnu i srednju školu bez i jednog privatnog časa. Upisali fakultet sa maksimalnim brojem poena na prijemnom, matematika se polagala. Sve zahvaljujući samo profesorima iz škole i svojim trudom. Ko hoće nađe način, ko neće tražiti izgovor.
Pitanje je i koliko deca prate na casovima nastavnike i profesore!?
I onda krivi profesori a zainteresovanost djaka je jako mala jer znaju da ce im tata i mama platiti casove!
Mi kao narod imamo daleko veći problem sa decom i roditeljima, nego sa nastavnicima… Sve se naopako okrenulo, ali nastavnici verujem da su i dalje dostupni 100% i znam da se trude ali su im ruke vezane..
Ovo sa privatnim casovina je postalo pomodarstvo, a i lenjost roditelja zato sto necu obaveze. Licno dok sam isao u skolu, majka je redovno prelazila svaki dan gradivo koje se radilo u skoli taj dan, da bi jos bolje ga utvrdio. Sada svi deci uguraju pametan telefon u ruke, izvoli pa uci… Sve je do roditelja.
Koji direktori,oni što sto sve probleme u vezi prosvetnih radnika drže u fioci?Direktori koji od skola prave Bavlje pijace,gde učiteljica prodaje garderobu koleginicma na rate….,!Naravno školska uprava nista ne zna,većina roditelja se plasi za dalje školovanje svoje dece ,zato ćute i plaćaju,samo oni znaju svoje muke i finansije
Učenje je, kolokvijalno rečeno, dvosmerna ulica – treba da postoji saglasje i spremnost i učenika i roditelja sa jedne strane i nastavnika sa druge strane kako bi taj proces bio uspešan i rezultirao znanjem. Lično ne smatram da su privatni časovi neophodni u tolikoj meri, jer ne mislim da je moderno doba do te mere „ukralo vreme“ i roditeljima i nastavnicima da ne mogu pomognu deci da savladaju gradivo, ali bilo bi dobro da se dijalog o ovoj temi nastavi.
Opste je poznato da je odredjena grupa nastavnika, napomnjem oni su nastavnici a ne profesori, imali mehanizam uzajamnog prosledjivanja djaka na privatne casove kod svojih kolega. Primera radi, nn nastavnik obori djaka za popravni ispit i po svojoj preporuci posalje kolegi/koleginici na privatne casove da se sprema. Djak, u ocaju i strahu od obaranja krene da pohadja te privatne casove s garancijom da ce poloziti popravni. Negde je pomodarstvo a negde danak.
Dvadeset i sedam učenika,čas četrdeset pet minuta.Iz ovog se vidi da nastavnik za svako dete izdvoji minut i malo više.Danas većina nastavnika dolazi da samo odradi čas.
Pa ne radi nastavnik sa svakim.detetom pojedinačno, pa za svako dete minut i po! A kako vi to znate da nastavnik dođe samo da odradi čas? Reklo Vam dete?
E zato i jeste kako jeste.
Ko ovde glumi elitu i pljacka narod-roditelje.
1300 din čas iz matematike,dva puta nedeljno.Pa vi vidite.
Ps zasto placate? Sta je sa dopunskom nastavom u skoli? Jeste li trazili?
Roditelji plaćaju privatne časove deci, jer deca ne slušaju na časovima, ne prate, nisu zainteresovani, sve više njih ima problem sa koncentracijom i pažnjom… sa druge strane roditelji žele višu ocenu za dete iz određenog predmeta i usmeravaju decu na privatne časove. Deca najlakše slažu roditelje da je razumeju nastavnika, a zapravo se ni ne trude da razumeju šta nastavnik predaje (svi smo bili deca, znamo kako to funkcioniše).
Radim u školi i tvrdim vam sledeće – nisu krivi profesori već roditelji! Zašto privatni časovi? Evo odgovora: dâm kontrolni, 90% dobije 1 (dam jedan zadatak, pa bodujem po delovima, a takav zadatak sa drugim brojevima uradila minimum 10 pita), održim dopunsku, uradim opet, dâm popravni, sad uz korišćenje školske sveske), 80% dobije 1. šta sam trebala da uradim? Ne uče jer znaju da će ih roditelji poslati na privatni čas. Nemojte decu slati na peivatne časove. U mojoj školi se kolege raduju ako ih dete nešto pita.
Riditeljima je samo bitna ocena detete.Na privatne casove salju decu koja na casu ne prate nastavu,ne zapisuju u svesci ono sto nastavnik trazi,ne rade domace zadatke,nikada ne traze bilo kakvo pojasnjenje na casu i pritom ne otvaraju udzbenik do najavljenog testa.Izvinjavam se malobrojnim izuzecima kojima su privatni casovi zaista potrebni.
Vole da se dokazuju , pa neka placaju do zadnjeg dinara , ionako dve trecine tako i zivi , od danas do prekosutra ujutro …
Процес учења не зависи само од оног који преноси знање односно обучава ученике. Без ангажовања самих ученика да активно учествује у том процесу ни најбољи наставник не може учинити ништа. Ученици у великом броју „статирају“ у том процесу. Нису заинтересовани нити сконцентрисани . Сви они који не остварују планиране исходе углавном чекају да часови што пре прођу. Ако наставник инсистира на томе да се ученици удубе у сам процес наставе код таквих ученика ствара отпор а често и агресију. Све је чешћи случај да ученик изјављује да он не жели да учи или да се мало потруди и ту се све завршава. Када се на провери стеченог знања испостави да тог истог знања нема родитељ обично посегне за додатном ангажовању приватних наставника што обично не уроди неким трајнији резултатом. Ако се детету у рођеној породици јасно предочи шта од њега очекују родитељи и да је то учење њихов тренутни посао друга је прича. Радна дисциплина, испуњавање редовних обавеза које ученик има према свом сопственом раду и успеху је кључна карика успешног учења. Завршио сам „све школе“ од основне до највишег степена, пратио исти тај процес код сопствене деце који су већ одавно своји људи. Сећам се веома јасно шта ми је отац рекао у једном тренутку када ми је мало опао интерес за учење да приватни часови нису решење и да ако буде морао да плаћа за додатне часове сваки тај динар ће да ми двоструко наплати и да ћу морати за време распуста сам да зарадим радом у пољу код комшија земљорадника. Сигуран сам да би он то обећање спровео у дело јер такав је био, искрен и отворен са јасно израженим захтевима. Сматрам да је веома погрешно сву одговорност за неуспех ученика пребацити само на наставнике. У том процесу је одговорност родитеља највећа. Ипак наша деца највише времена проводе или би требало да проводе у кругу породице и она је најодговорнија за све што се са децом у том узрасту када иду у школу дешава.
Проблем у школству је резултат суноврата морала у друштву. Годинама господа из власти копирају решења са запада, али не узимају добра решења већ она где ученик седи као да је у кафићу, уместо књига носи оружје, дрогу… Наши директори су незаменљиви, као и руководиоци школских управа. Нека госпођа Јоцић уђе у наставу и нека одржи који час. Наше школство тоне деценијама, само смо сада још дубље у неморалу.
Ако се настави са омаловажавањем оних који држе часове, школе ће остати без наставника. Биће, као у народној епској песми: „Друмови ће пожељет’ Турака, ал’ Турака нигдје бити неће.“ Само што ће уместо Турака то бити учитељи, наставници, професори…
А што се тиче приватних часова, тога је увек било и биће. Разлога је безброј.
Треба променити све чланове Министарства просвете, школских управа, директоре… Школу треба уозбиљити, смањити градиво, избацити сувишно и непотребно, ићи ка функционалном знању и писмености, материјално и морално побољшати положај просветних радника, увести им бенефициран радни стаж, дати им статус службеног лица… А о променама у друштву тек треба разговарати.